Крстовданска беседа Патријарха српског Порфирија

Објављено 18.01.2026

Беседа Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија одржана 18. јануара 2026. године у цркви Светог пророка Илије у Миријеву

Рођење и Крштење Господа нашег Исуса Христа некада су се називали Богојављење. Као што је и читав живот Христа, нашег Спаситеља, - Богојављење, jер је Господ дошао у овај свет да нас спасе, али истовремено и да открије вечну истину, истину о томе да је Бог један у Тројици, да је Син Божји постао човек ради нас и нашег спасења, да је страдао, да је понижен, да је распет на крсту, да је сахрањен у гробу, да је сишао у ад, да је трећи дан по распећу васкрсао и да се узнео на небеса и сео са десне стране Оца. Све то, браћо и сестре, јесте Богојављење, јесте откровење Божје, у којем нам се Бог јавља као Тројица, као Отац, Син и Свети Дух, баш онако као што данас литургијски ми изображавамо и молитвено се сећамо тог догађаја када је Господ у Јордану крштен, када је у виду голуба приликом крштења сишао Дух Свети на Њега и када се чуо глас Бога Оца који је указао на то да Исус није само обичан човек, него да је Он Месија, да је Он Помазаник, да је Он Спаситељ и да је Он Син Божји, речима: „Ово је Син Мој љубљени“.

Дакле, браћо и сестре, наш Бог је један, али је и заједница три Личности. У Њему је почетак и крај. Зато нам и данашње Јеванђеље које смо чули на Литургији казује почетак Јеванђеља Господа Исуса Христа, а заправо то је увод у сведочење Светог Јована Крститеља који је дошао да припреми пут, да припреми стазе нама људима, да нам укаже на то да је Господ Исус Христос садржај Јеванђеља, да је Он само Јеванђеље, да је Он блага вест, да Он долази да у Њему спознамо ту истину о Богу као Једном и Тројици, али и истину о томе да је човек икона Божја, истину о томе да је човек аутентичан, потпун, да је здрав, да је целовит, да реализује циљ свог постојања онда када је у нераскидивој заједници са Богом.

Дакле, Христос је, браћо и сестре, почетак и крај, Он је Онај кроз кога постаје Духом Светим овај свет, Он је Онај по којем смо и ми као иконе Божје саздани, Он је и Онај који је мера, који је критеријум нашег живота. Зато Јеванђеље Христово није пука идеологија, нити је систем правила по којима треба да се понашамо, нити систем законски ни етички. Све то јесу последице чињенице да је само Јеванђеље, да је почетак и крај, циљ стварања света и човека као његове круне - Господ Исус Христос. Зато живот нас хришћана и не може бити устројен по правилима која су изван нас, по идеолошким параметрима, него живот нас хришћана треба да буде живот у Христу, да буде живот Христов изображен у нашим животима. И отуда заповести, као реч Христова, нити су наредбе, нити су нешто што нас везује и спутава тако што нам се намеће као нама страно, нешто изван нас, него је то нови живот, живот који подразумева оно на шта позива Свети Јован Крститељ, а то је преображај, то је преумљење, то је узрастање из врлине у врлину. То је живот који подразумева свако сада као боље од оног јуче и свако сутра као боље од оног данас. То је, дакле, нови живот, живот у Христу преображен, облагодаћен, охристовљен живот, живот који има на уму да све што је у Христу овде и сада улази у вечност и припада тајни Царства Божјег, а све што је изван Њега јесте промашај, макар и било вредно, имало неки значај, у крајњој линији има свој почетак али и свој крај овде у историји.

Зато, браћо и сестре, данас на Крстовдан имамо дар Божји, имамо откривену истину о Богу, али и откривену истину о нама, истину о томе одакле смо, ко смо и куда идемо, истину о томе шта је циљ нашег живота, шта је назначење нашег живота, а то је преображени, нови живот који јесте живот као икона живота Свете Тројице, живот по угледу на Свету Тројицу, али и живот који подразумева отварање простора да Света Тројица буду присутна непрестано у нашем животу. То је живот који је, будући да почива на нераскидивој заједници са Богом, истовремено и заједница међу нама која подразумева нове односе, нови начин сагледавања једних другима, живот који подразумева устројавање заједнице по речи Христовој која каже да је љубав смисао, садржај и центар нашег живота зато што је Бог по својој суштини љубав, а ми створени по Његовој слици и прилици. Љубав која подразумева увек да мој ближњи расте, а да се ја умањујем јер први ближњи, најближи наш, јесте Господ Исус Христос, а Он је Онај који се непрестано умањује да би Тело Његово, Црква Његова, умножавала се и расла, да би свако од нас узрастао Њим и у Њему. Такав однос, који подразумева љубити ближњег свог као самог себе, треба да буде и однос међу нама, најпре и изнад свега у породици. Ако је ту, онда ће бити и на сваком другом месту, на сваком месту на којем живимо.

Нека би Господ дао да Бог наш, који је Један у Тројици, Отац, Син и Свети Дух, непрестано благодаћу својом штите и прожимају сваки део нашег бића, како појединачно, тако и бића као заједнице, и нека би дао да и ми у Духу Светом Христом непрестано узрастамо тако што се преображавамо, тако што примамо благодат Божју у своја срца и тако што, љубећи једни друге, славимо Господа нашег, Једног у Тројици Бога, Оца и Сина и Светог Духа, сада и увек и у векове векова. Амин.