Беседа Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија одржана 8. марта 2026. године у цркви Светог апостола Марка у Београду
 
У име Оца и Сина и Светог Духа. Браћо и сестре, слава Богу на висини и на земљи, наравно благодаћу Божјом, да буде мир. Слава Богу, ево нас у другој недељи поста која се зове Пачиста или недеља која је посвећена Светом Григорију Палами, који је био велики учитељ Цркве и објаснио благодаћу Духа Светог да у Богу разликујемо Његову суштину која је неприступна, недоступна на било који начин за нас људе, али да истовремено Господ има и нетварне енергије своје, којима се открива и кроз које Га ми познајемо и општимо са Њим, наравно, на темељима своје вере и кроз молитву.
 
Молитвом ми исповедамо Бога и потврђујемо да нам је Бог потребан, а Свети Григорије Палама, поред осталог, знао је да је наш ум помрачен због гордости, сујете, нарцисоидности, самољубља, себичности, индивидуализма, због греха. Зато је знао да Господ треба да просветли наш ум и наше срце и уобличио је наш однос према Богу кроз једноставну молитву, препоручујући нам да Му се молимо речима: Господе, просветли моју таму. Унеси светлост у моје срце, у моју душу, у моје биће. Дај ми да све гледам Твојим очима, да све разумем Твојим умом, да осећам Твојим срцем и да изговарам речи Твојим устима.
 
И ево, у данашњем одломку из Јеванђеља по Марку ми, поред ове утехе и смернице које нам казује Свети Григорије Палама, имамо прилику и да откријемо каква треба да буде вера наша. Имамо прилику да разумемо да све од вере зависи. Не можемо очекивати ни просвећење наших срца, ни ума, нити да појмимо шта се то збива у нама и око нас, а камоли да прихватимо све оно што нам долази као садржај нашег живота, ако немамо истинску и праву веру, истинско и право поверење у Бога. Кад имамо вере, онда је све чудо у нашем животу, не чудо које значи да се исцелимо од ове или оне конкретне болести, мада и то улази у оно што зовемо вером, него чудо покајања, чудо непрестаног преумљења нашег, наше промене, нашег труда да будемо бољи, ми, ти да будеш бољи, ја да будем бољи, како би онда свима нама заједно било боље, како би онда и благодат Божја могла да нађе место на којем ће се пројавити и да то место будемо ми као заједница. Ту и такву веру, веру заједнице и поверења у Бога открива нам данашње Јеванђеље.
 
Имамо једну драматичну и потресну слику. Имамо једног болесног, одузетог, који је болестан телом, али очигледно болестан и својом вољом, другим речима, слабашним вером, јер нема жељу да затражи помоћ ни од кога. А онда имамо, с друге стране, четворицу његових пријатеља, пријатеља овог болесног човека, који на својим рукама приносе тог болесника Господу очекујући да му Господ помогне. И у реакцији Господа ми видимо и разумемо да је овај човек грешан и да је маловеран. Јер када му Господ помаже, вели јеванђелист, помаже му јер је видео веру ове четворице који су га с љубављу према њему, према болеснику, принели очекујући помоћ, очекујући исцељење болесника. Дакле, вели јеванђелист, видевши веру ове четворице, исцели овог болесног, уз речи: Опраштају ти се греси твоји.
 
Много тога је у овој једноставној речи и реченици откривено. Најпре, да је болест грех или последица греха, али да болест никада није само телесна или само духовна. Увек је то једно с другим нераскидиво повезано. Шта чему претходи, то не можемо знати. Али најчешће болест телесна има своје порекло у унутарњој духовној девијацији или унутарњем духовном удаљавању од Бога, у унутарњем духовном погрешном животу, животу у греху, који онда производи и телесну болест. Једном речју болестан је човек, болесна је личност. Да ли се болест пројављује кроз тело или кроз душу, то заправо није ни најважније. Оно што је важно јесте да тамо где постоји вера ту постоји промена, ту постоји исцељење, ту се дешава чудо, а Онај који је Господар живота и смрти, Он је тај који исцељује, онда када постоји адекватна одговарајућа подлога за Његову интервенцију, за Његову благодат, за дејство Његове силе, онда када постоји предуслов, а то је вера.
 
Међутим, оно што смо разумели из ове приче, то је да вера није вера индивидуалистичка, појединачна, оно што има вредност, не вера мене као појединца, не вера као однос према себи, него вера као однос према другом, најпре према Богу, а онда и вера која је пројављена као љубав у односу на нашег ближњег. Дакле, не вера која хоће да каже да она постоји зато што сам ја вером бољи од других, него вера као учествовање у тајни Цркве, у вери заједнице. Вера заједнице има снагу да исцели, да помогне и ономе ко је слабашан у вери. Вера мајке и оца може бити вера и за своје дете које тражи себе, које посрће. Зато и када се суочимо са промашајима својих ближњих, ево на пример, родитељи са промашајима своје деце, прво питање које треба да поставе себи јесте: Имамо ли ми довољно вере и за своју децу? Исто тако, имамо ли довољно вере за своје пријатеље, и на крају, имамо ли довољно вере за своје непријатеље, како би и они били коснути благодаћу Божјом и макар помало се померали у позитивном смеру ка Богу, а то значи и у односу на нас? То питање, браћо и сестре, ми себи увек треба да постављамо: Имамо ли ми довољно вере да би нам било боље?
 
Није ли понекад искушење, искушење које нам долази, кроз које пролазимо, и последица недовољне наше вере? То да има неверја у свету, то знамо, да има непријатеља Божјих, самим тим и непријатеља Цркве, и томе не треба да се чудимо. Увек је било и биће. За нас треба да буде управо ово питање: Има ли довољно вере међу нама? Сетимо се само повести из Старог завета када је Господ због мноштва грехова одлучио да уништи Содом и Гомор. Тада се појавио један праведни човек, праведни Авраам, и пришао Господу, јер му је било жао оних који су живели у Содому и Гомору, било му је жао да буду спржени сумпорном кишом и онда је замолио Господа да поштеди тај град речима: Господе, да ли ћеш поштедети тај град ако се нађе четрдесет праведника у том граду, четрдесет оних који имају веру и живе вером, труде се колико до њих стоји да живе том вером? И, наравно, да Господ милосрђа излази у сусрет праведнику и обећава да ће сачувати те градове ако се нађе толико праведника. Међутим, није их толико нашао Авраам. А онда Авраам, имајући поверење опет у љубав и милосрђе Божје, јер му је још увек жао да страдају људи, вели: Господе, па да ли ћеш да спасеш ако има тридесет праведника? Није нашао ни тридесет. Господ је пристао и на ту бројку. Затим је Авраам спуштао бројку све до десет: Господе, да ли ћеш сачувати ове градове ако се нађе десет праведника? Господ је заиста као Господ љубави и милосрђа и на то пристао. Није се нашло ни десет и на крају су уништени ти градови.
 
Дакле, браћо и сестре, поред људских закона, закона које људи устројавају и који су, по правилу, ма колико били праведни у суштини су увек затровани и неправдом, затровани неким и нечијим интересима. Да није тако не би се сваки час закони мењали, да свака нова гарнитура оних који владају државама и светом не одлучује да доноси нове и нове законе, потирући претходне, а онда често и у оквиру периода у којем они одлучују више пута се мењају закони по истим темама. Дакле, закони људски су и релативни и оптерећени конкретним интересима, интересима пролазним. А духовни закон постоји и увек је исти, вечан је, и он гласи да је болест, да је страдање суштински повезано са грехом, са погрешним животом, да је страдање повезано органски са одсуством истинске, аутентичне, праве и здраве вере, јер тамо где има вере, ту је Господ, благодат Његова, и све исцељује и све чини благословеним.
 
Зато и наше питање за нас, браћо и сестре, као и увек, а нарочито данас, треба да буде: Имамо ли довољно вере, више него што је било у Содому и Гомору? Имамо ли довољно вере једни за друге? Имамо ли довољно вере и за оне који је немају? Имамо ли довољно вере да се у нама пробуди одлучност и спремност да живимо по вољи Божјој, да будемо бољи, очекујући да ће онда, када будемо свако од нас пред Богом за себе бољи од себе, бити боље и свима заједно.
 
Нека би Господ дао да, као што су ова четворица имали вере и за овог болесног и као што се вером четворице исцелио један који је није имао или чија је вера била слабашна, и ми имамо довољно вере, сабирајући се у Цркви Божјој и за све оне који лутају, који не знају шта је почетак и крај, који мисле да вредности, сила и моћ од овог света јесу почетак и крај, да имамо вере и за њих, да се и њихове душе исцеле, како бисмо онда могли да препознамо у Христу Господа и Спаситеља нашег и са Њим и кроз Њега да славимо како Њега тако и Његовог Оца и Духа Светог сада и увек и у векове векова. Амин.