Узмимо крст свој и учинимо себе и свој живот Христовим
Беседа Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија одржана 15. марта 2026. године у храму Светог Саве на Врачару
Браћо и сестре, заокружили смо трећу недељу поста и она је посвећена часном крсту. Господ је крст учинио силом, знамењем и нашим спасењем, а крст је у стара времена у Римској империји био оруђе срама. Зато, када би неко требало да буде понижен у највећој могућој мери, онда је бивао распињан на крсту. И управо сам Господ ради нас, из љубави према нама, био је на крсту распет, на том оруђу срама, али је то оруђе срама учинио символом победе. Учинио га је символом победе над нашим троструким највећим непријатељем: над грехом, над смрћу и над ђаволом. И ево, учинио је крст силом, знамењем и нашим спасењем.
А у данашњем одломку из Јеванђеља по Марку, Господ нам упућује реч која је везана за крст и вели: Ко хоће за мном да иде, нека се одрекне себе и нека узме крст свој и иде за мном (Мк 8, 34). Шта је крст, поред овог што смо чули? Крст је читав наш живот. И тај крст, тј. наш живот, такође може бити оруђе срама, може бити наша срамота, наш промашај и губитак, али може бити и слава, и победа, и сила. Да наш живот, наш крст, не би био ово прво, него да би био победа, сила и слава, неопходно је, по речи Христовој и по Његовом позиву, да ми свој живот узмемо као свој крст, да се одрекнемо себе и да пођемо за Христом. Наравно да је већ на први поглед сваком од нас јасно шта то значи. Узети крст свој, поћи за Христом и одрећи се себе значи учинити оно што су учинили апостоли Његови, ученици Његови, који су имали безобалну, бескрајну, нераскидиву љубав са Господом. Одрeћи се себе значи учинити да у свему оном што је наше не постављамо за меру и мерило логику овог света, логику људску, логику своју, него да поставимо као темељ логику Христову, да Њега самог, Господа Христа, поставимо као темељ свог живота. То не значи напустити место свог становања по сваку цену или напустити своје занимање, напустити своје ближње, оставити све то и ићи за Христом, него значи учинити све то Христовим, све то прожети Христом. Јер имамо дарове, имамо таленте, не само унутрашње и духовне, личне, него и све оно што поседујемо, што је наше, и то је дар Божји, то је израз промисла и љубави Божје, чак и онда када нам то не одговара. Увек и у свему је присутна љубав Божја, али ако смо ми Христа учинили темељом свог живота, онда ћемо препознати Његову благодат, Његово присуство у свему што је у нама и што је око нас и онда ће нам све бити повод за благодарење Богу, за славословље. Благодарење ће бити почетак и крај сваке наше мисли, сваке наше речи, сваког нашег дела, јер ничег не би било да није воље Божје.
Дакле, узети крст свој и поћи за Христом не значи угасити се, утрнути, анестезирати се, него управо супротно: оживети заувек, за вечност, све оно што је добро и што је Богу угодно, учинити себе и свој живот Христовим. Јер ако хоћемо без Њега, ако хоћемо да спасемо своју биолошку ипостас, своје биолошко постојање и све оно што из њега произилази, наше међусобне односе, нашу браћу и сестре, родитеље и децу, ако хоћемо да их имамо са собом и за себе, да их спасемо увек и заувек без Христа, јасно је да то није могуће. Али учинивши их Христовим тако што ћемо узети крст свој, тј. свој живот, и предати га непоколебиво Христу, учинићемо да их Христос преда онда нама, онда Он предаје нама себе.
Ако учинимо себе Христовим, онда ће и Христос учинити нас својим. Све што је наше ми на тај начин везујемо за Христа и кроз нас се све везује за Христа. На тај начин превазилази се све оно што је пролазно, што треба да прође и да нестане, све што је од овог света. Зато Господ и каже: Ко хоће да спасе душу своју без мене, изгубиће је; а ко је изгуби мене ради, наћи ће је и спашће је (Лк 9, 24). Дакле, треба учинити своју вољу и своје биће Христовим. Одрећи се себе, дакле, не значи остати без своје воље, без своје слободе, не значи остати без себе, него значи учинити своју вољу и себе вољом Христовом и свој живот животом Христовим, значи живети Христом и мислити Христом из љубави према Њему, јер Његова љубав претходи у односу на нас. А у пракси, као што бива и у нашим међусобним односима, када волите неког читавим својим бићем, онда нисте ни свесни да воља тог кога волите полако постаје и ваша воља. Она вас изражава, она вас испуњава, јер се ви поистовећујете са њим. И у томе је слобода, а у случају нашег опредељења за Христа, ми постајемо слободни од пролазних вредности, Христове вредности нас испуњавају и постајемо слободни управо од греха, смрти и ђавола.
Зато нека би Господ дао да и ми узмемо крст свој, да непоколебиво и одлучно идемо за Христом, знајући да ићи Његовим стопама не значи имати славу, моћ, положај и по сваку цену успех у социјалним оквирима који су датости нашег живота, него имати унутрашњу слободу, унутрашњу радост, унутрашњи мир у свему оном што нам је Господ дао, знајући да је све Његово и да ако Он хоће - имаћемо, ако Он неће - нећемо имати, знајући да је у сваком тренутку за нас боље и спасоносније оно што смо у том тренутку добили. Јер то је позив на подвиг, на самопревазилажење, позив на молитву, позив на пост, на покајање, на преумљење, на претварање наше воље и нашег живота у вољу Христову и у живот Његов. Зато нека би Господ дао да и ми узмемо крст свој и не окрећемо се иза себе, него да идемо одлучно за Христом, да идемо Његовим стопама, да Његов начин живота постане правило и начин наших живота како бисмо онда, упознавајући Њега, упознали и Његовог Оца и Духа Светог и славили их са радошћу и у љубави сада и увек и у векове векова. Амин.
Браћо и сестре, заокружили смо трећу недељу поста и она је посвећена часном крсту. Господ је крст учинио силом, знамењем и нашим спасењем, а крст је у стара времена у Римској империји био оруђе срама. Зато, када би неко требало да буде понижен у највећој могућој мери, онда је бивао распињан на крсту. И управо сам Господ ради нас, из љубави према нама, био је на крсту распет, на том оруђу срама, али је то оруђе срама учинио символом победе. Учинио га је символом победе над нашим троструким највећим непријатељем: над грехом, над смрћу и над ђаволом. И ево, учинио је крст силом, знамењем и нашим спасењем.
А у данашњем одломку из Јеванђеља по Марку, Господ нам упућује реч која је везана за крст и вели: Ко хоће за мном да иде, нека се одрекне себе и нека узме крст свој и иде за мном (Мк 8, 34). Шта је крст, поред овог што смо чули? Крст је читав наш живот. И тај крст, тј. наш живот, такође може бити оруђе срама, може бити наша срамота, наш промашај и губитак, али може бити и слава, и победа, и сила. Да наш живот, наш крст, не би био ово прво, него да би био победа, сила и слава, неопходно је, по речи Христовој и по Његовом позиву, да ми свој живот узмемо као свој крст, да се одрекнемо себе и да пођемо за Христом. Наравно да је већ на први поглед сваком од нас јасно шта то значи. Узети крст свој, поћи за Христом и одрећи се себе значи учинити оно што су учинили апостоли Његови, ученици Његови, који су имали безобалну, бескрајну, нераскидиву љубав са Господом. Одрeћи се себе значи учинити да у свему оном што је наше не постављамо за меру и мерило логику овог света, логику људску, логику своју, него да поставимо као темељ логику Христову, да Њега самог, Господа Христа, поставимо као темељ свог живота. То не значи напустити место свог становања по сваку цену или напустити своје занимање, напустити своје ближње, оставити све то и ићи за Христом, него значи учинити све то Христовим, све то прожети Христом. Јер имамо дарове, имамо таленте, не само унутрашње и духовне, личне, него и све оно што поседујемо, што је наше, и то је дар Божји, то је израз промисла и љубави Божје, чак и онда када нам то не одговара. Увек и у свему је присутна љубав Божја, али ако смо ми Христа учинили темељом свог живота, онда ћемо препознати Његову благодат, Његово присуство у свему што је у нама и што је око нас и онда ће нам све бити повод за благодарење Богу, за славословље. Благодарење ће бити почетак и крај сваке наше мисли, сваке наше речи, сваког нашег дела, јер ничег не би било да није воље Божје.
Дакле, узети крст свој и поћи за Христом не значи угасити се, утрнути, анестезирати се, него управо супротно: оживети заувек, за вечност, све оно што је добро и што је Богу угодно, учинити себе и свој живот Христовим. Јер ако хоћемо без Њега, ако хоћемо да спасемо своју биолошку ипостас, своје биолошко постојање и све оно што из њега произилази, наше међусобне односе, нашу браћу и сестре, родитеље и децу, ако хоћемо да их имамо са собом и за себе, да их спасемо увек и заувек без Христа, јасно је да то није могуће. Али учинивши их Христовим тако што ћемо узети крст свој, тј. свој живот, и предати га непоколебиво Христу, учинићемо да их Христос преда онда нама, онда Он предаје нама себе.
Ако учинимо себе Христовим, онда ће и Христос учинити нас својим. Све што је наше ми на тај начин везујемо за Христа и кроз нас се све везује за Христа. На тај начин превазилази се све оно што је пролазно, што треба да прође и да нестане, све што је од овог света. Зато Господ и каже: Ко хоће да спасе душу своју без мене, изгубиће је; а ко је изгуби мене ради, наћи ће је и спашће је (Лк 9, 24). Дакле, треба учинити своју вољу и своје биће Христовим. Одрећи се себе, дакле, не значи остати без своје воље, без своје слободе, не значи остати без себе, него значи учинити своју вољу и себе вољом Христовом и свој живот животом Христовим, значи живети Христом и мислити Христом из љубави према Њему, јер Његова љубав претходи у односу на нас. А у пракси, као што бива и у нашим међусобним односима, када волите неког читавим својим бићем, онда нисте ни свесни да воља тог кога волите полако постаје и ваша воља. Она вас изражава, она вас испуњава, јер се ви поистовећујете са њим. И у томе је слобода, а у случају нашег опредељења за Христа, ми постајемо слободни од пролазних вредности, Христове вредности нас испуњавају и постајемо слободни управо од греха, смрти и ђавола.
Зато нека би Господ дао да и ми узмемо крст свој, да непоколебиво и одлучно идемо за Христом, знајући да ићи Његовим стопама не значи имати славу, моћ, положај и по сваку цену успех у социјалним оквирима који су датости нашег живота, него имати унутрашњу слободу, унутрашњу радост, унутрашњи мир у свему оном што нам је Господ дао, знајући да је све Његово и да ако Он хоће - имаћемо, ако Он неће - нећемо имати, знајући да је у сваком тренутку за нас боље и спасоносније оно што смо у том тренутку добили. Јер то је позив на подвиг, на самопревазилажење, позив на молитву, позив на пост, на покајање, на преумљење, на претварање наше воље и нашег живота у вољу Христову и у живот Његов. Зато нека би Господ дао да и ми узмемо крст свој и не окрећемо се иза себе, него да идемо одлучно за Христом, да идемо Његовим стопама, да Његов начин живота постане правило и начин наших живота како бисмо онда, упознавајући Њега, упознали и Његовог Оца и Духа Светог и славили их са радошћу и у љубави сада и увек и у векове векова. Амин.
Најновије вести
15.03.2026 15:20
Крстопоклона недеља у Нишу
15.03.2026 15:07
Велики концерт Димитрија Маслејева у Светосавском дому
15.03.2026 14:52
Владика Јован началствовао светом Литургијом у Славонској Пожеги
15.03.2026 14:47
