Вером и подвигом узрастајући у љубави према Господу, ми узрастамо и у љубави једни према другима
Беседа Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија одржана 7. јуна 2026. године у храму Светог Саве на Врачару
У име Оца и Сина и Светог Духа. Драги моји, чули смо у току Литургије одломак из Јеванђеља по Матеју. Чули смо речи које сам Господ упућује својим ученицима, а упућује кроз време и кроз векове, све до наших дана, и нама страшне речи. Вели Господ: Ко се одрекне мене пред људима, одрећи ћу се ја њега пред Оцем својим који је на небесима. И вели исто тако: Ко призна мене пред људима, признаћу ја њега пред Оцем својим који је на небесима. И ко воли оца или мајку већма него мене, није мене достојан. А још страшније вероватно звуче Његове речи које гласе: Ко воли сина или кћер већма него мене, није мене достојан. И још додаје: Ко не узме крст свој и не пође за мном, није мене достојан.
Заиста, не само да чудно звуче ове речи које су изговорене устима, светим устима Господа нашег Исуса Христа, него често могу да збуне, могу да заведу, могу да саблазне. У реду, ове прве две реченице – Ко призна мене пред људима, признаћу ја њега или Ко се одрекне мене, одрећи ћу се ја њега – не само да су разумљиве, него имају одмах, без икаквог удубљивања у смисао тих речи, саме по себи смисао. Али да се одрекнемо оца и мајке, а нарочито да се одрекнемо деце своје, то звучи заиста шокантно, звучи саблажњиво. Међутим, јасно нам је да, када каже Господ да узмемо крст свој и пођемо за Њим, Он нас позива на слободан одговор на Његов призив. Не намеће се никоме, не врши насиље над нашом душом, над нашом савешћу, него: Ко хоће нека иде за мном и ако неко неће да иде за мном, то је његов избор, али онда он није ни достојан мене. Онда не може ни очекивати да дарови, радост и лепота које Господ даје буду оно чиме се храни онај који се одриче Бога.
Када каже да Њега нисмо достојни ако се не одрекнемо својих ближњих, молитвом, вером и искуством Цркве ми знамо да нас Он, не дај Боже, ни у ком случају не позива на то да не волимо своје ближње или, још горе, да нас позива на то да мрзимо своје ближње, да их презиремо, да их одбацујемо. Не, него само Господ хоће да нас уздигне на виши ниво постојања, да нас уздигне у духовну сферу где можемо да разумемо да је све у нашем животу једна целина и да све зависи од Њега и да у тој целини постоји одређена лествица вредности, тј. зна се шта је темељ, шта претходи да би све остало могло да буде чврста, стабилна и стамена грађевина.
Зато Господ и каже да најпре треба вером да се уздигнемо у висине Божје љубави, тј. вером треба да отворимо своје срце и своју душу да Господ проради у нама, да нам просвети ум, да нам загреје срце и да разумемо да све што постоји, и ми, и све што је наше, и сви који су наши, јесу наши по љубави Божјој, по промислу Његовом и остаће наши заувек само уколико себе и њих утемељимо на камен темељац који се зове Исус Христос, тј. када градимо свој живот на Христу.
Када се вежемо за Њега, све што је наше биће такође чврсто заједно са нама везано за Њега и све ће изгледати другачије него што на први поглед изгледа, тј. оне које волимо, које највише волимо, који су наши ближњи, отац, мајка, син и кћери, нераскидиво једанпут за свагда ће бити везани за нас и неће постојати ниједно искушење, никаква невоља, никаква тешкоћа која ће моћи, чак ни у помислима, да нас одвоји од њих. Будући једно са Господом, бићемо по љубави у љубави Његовој једно са својима. Заједно са њима радоваћемо се, туговаћемо заједно са њима, носити њихова бремена, делити све што је наше и све што је њихово постаће наше.
Дакле, Господ позива на то да волимо једни друге истинском, духовном љубављу, љубављу која пролази кроз нашу љубав према Христу, не само пролазном, људском и трулежном љубављу, која је најчешће затрована егоизмом, затрована нарцисоидношћу, затрована самољубљеном, затрована грехом.
Вером и подвигом узрастајући у љубави према Господу, ми узрастамо и у љубави једни према другима. Дакле, ко воли Господа свим бићем својим, он неизоставно, онда читавим својим бићем, срцем, умом и телом воли свог ближњег, и оца, и мајку, и брата, и сестру, и сина, и кћи воли заувек, воли од сада па у векове векова. Амин.
Зато, браћо и сестре, вером треба да живимо, њом да дишемо и да будемо испуњени молитвом. Ових дана били смо заиста измештени из времена и простора, као да се време зауставило и деветнаест дана је протекло у једном трену, у једном маху, јер смо управо љубављу и благодаћу Божјом и молитвама и покровом Пресвете Богородице били узнети у духовну реалност нашега постојања. Ми смо овде, али све што је наше прожето Дуком Светим постојало је све више и више духовно. Зато смо непрестано понављали ових дана да треба да се молимо, да се молимо непрестано, најпре Господу Исусу Христу молитвом: Господе Исусе Христе, Сине Божји, помилуј ме грешног. У себи, тихо, нечујно да понављамо те речи. То можемо чинити када се бавимо било којим послом, па чак и онда када се одмарамо, када идемо да утонемо у сан. Господе Исусе Христе, Сине Божји, помилуј ме грешног или грешну. Можемо се молити наравно и за своје ближње, наводећи њихова имена на крају молитве, говорећи: Господе Исусе Христе, Сине Божји, помилуј Петра, Павла, Марију, Фотину или било кога другог ко нам је близак.
И наравно, ових дана смо научили да има на небесима Неко ко нас чује, ко је увек уз нас, ко нам притиче у помоћ, да има и да постоји Пресвета Богородица и да нас разуме боље него ико други. Зато и Њој непрестано треба да се обраћамо тихом молитвом, молитвом у срцу, молитвом у себи, изговарајући речи: Пресвета Богородице, спаси ме или Пресвета Богородице, спаси нас. Свугде и на сваком месту да изговарамо те речи и видећете како се све мења у нашем животу, све постаје другачије.
Споља може бити исто, можда и горе него што је било, а изнутра, у нама, у срцу, у души – снага, лепота, радост. И нико не може то да разуме, али све постаје другачије у нашем животу. Онда, када молитва постане арматура и структура нашег унутарњег бића, када прожима све, сваку нашу мисао, сваку нашу реч, свако наше дело, све постаје стамено и стабилно, све се освећује и просвећује благодаћу Духа Светог и ми стичемо духовну снагу, стичемо имунитет, оклоп о који се одбија свака стрела лукавог, сваки напад, сваки непријатељски насртај, свака мржња, а развија се у нама покој, мир, осећање сладости, осећање радости тихе и нечујне, која нас узноси на небо и која отвара простор да небо уђе у наше душе. Те молитве нису једноставне, треба бити истрајан. Понекад бисмо желели да брже дође плод, али плод долази онда када Господ хоће, када Он благословио.
Ми бисмо да се пожури, ми бисмо рекли Господу: Господе, пожури, дођи што пре. И заиста то желимо, али Он је ту и долази, открива се, ојачава нас и крепи нас онда када Он то хоће, онда када је то прави тренутак, када је то најбоље за нас. Зато, браћо и сестре, говорећи: Господе Исусе Христе, Сине Боже, помилуј нас и Пресвета Богородице, спаси нас, нека је мир, љубав, радост заједница, праштање и слављење Бога увек и сада међу нама. Амин.
У име Оца и Сина и Светог Духа. Драги моји, чули смо у току Литургије одломак из Јеванђеља по Матеју. Чули смо речи које сам Господ упућује својим ученицима, а упућује кроз време и кроз векове, све до наших дана, и нама страшне речи. Вели Господ: Ко се одрекне мене пред људима, одрећи ћу се ја њега пред Оцем својим који је на небесима. И вели исто тако: Ко призна мене пред људима, признаћу ја њега пред Оцем својим који је на небесима. И ко воли оца или мајку већма него мене, није мене достојан. А још страшније вероватно звуче Његове речи које гласе: Ко воли сина или кћер већма него мене, није мене достојан. И још додаје: Ко не узме крст свој и не пође за мном, није мене достојан.
Заиста, не само да чудно звуче ове речи које су изговорене устима, светим устима Господа нашег Исуса Христа, него често могу да збуне, могу да заведу, могу да саблазне. У реду, ове прве две реченице – Ко призна мене пред људима, признаћу ја њега или Ко се одрекне мене, одрећи ћу се ја њега – не само да су разумљиве, него имају одмах, без икаквог удубљивања у смисао тих речи, саме по себи смисао. Али да се одрекнемо оца и мајке, а нарочито да се одрекнемо деце своје, то звучи заиста шокантно, звучи саблажњиво. Међутим, јасно нам је да, када каже Господ да узмемо крст свој и пођемо за Њим, Он нас позива на слободан одговор на Његов призив. Не намеће се никоме, не врши насиље над нашом душом, над нашом савешћу, него: Ко хоће нека иде за мном и ако неко неће да иде за мном, то је његов избор, али онда он није ни достојан мене. Онда не може ни очекивати да дарови, радост и лепота које Господ даје буду оно чиме се храни онај који се одриче Бога.
Када каже да Њега нисмо достојни ако се не одрекнемо својих ближњих, молитвом, вером и искуством Цркве ми знамо да нас Он, не дај Боже, ни у ком случају не позива на то да не волимо своје ближње или, још горе, да нас позива на то да мрзимо своје ближње, да их презиремо, да их одбацујемо. Не, него само Господ хоће да нас уздигне на виши ниво постојања, да нас уздигне у духовну сферу где можемо да разумемо да је све у нашем животу једна целина и да све зависи од Њега и да у тој целини постоји одређена лествица вредности, тј. зна се шта је темељ, шта претходи да би све остало могло да буде чврста, стабилна и стамена грађевина.
Зато Господ и каже да најпре треба вером да се уздигнемо у висине Божје љубави, тј. вером треба да отворимо своје срце и своју душу да Господ проради у нама, да нам просвети ум, да нам загреје срце и да разумемо да све што постоји, и ми, и све што је наше, и сви који су наши, јесу наши по љубави Божјој, по промислу Његовом и остаће наши заувек само уколико себе и њих утемељимо на камен темељац који се зове Исус Христос, тј. када градимо свој живот на Христу.
Када се вежемо за Њега, све што је наше биће такође чврсто заједно са нама везано за Њега и све ће изгледати другачије него што на први поглед изгледа, тј. оне које волимо, које највише волимо, који су наши ближњи, отац, мајка, син и кћери, нераскидиво једанпут за свагда ће бити везани за нас и неће постојати ниједно искушење, никаква невоља, никаква тешкоћа која ће моћи, чак ни у помислима, да нас одвоји од њих. Будући једно са Господом, бићемо по љубави у љубави Његовој једно са својима. Заједно са њима радоваћемо се, туговаћемо заједно са њима, носити њихова бремена, делити све што је наше и све што је њихово постаће наше.
Дакле, Господ позива на то да волимо једни друге истинском, духовном љубављу, љубављу која пролази кроз нашу љубав према Христу, не само пролазном, људском и трулежном љубављу, која је најчешће затрована егоизмом, затрована нарцисоидношћу, затрована самољубљеном, затрована грехом.
Вером и подвигом узрастајући у љубави према Господу, ми узрастамо и у љубави једни према другима. Дакле, ко воли Господа свим бићем својим, он неизоставно, онда читавим својим бићем, срцем, умом и телом воли свог ближњег, и оца, и мајку, и брата, и сестру, и сина, и кћи воли заувек, воли од сада па у векове векова. Амин.
Зато, браћо и сестре, вером треба да живимо, њом да дишемо и да будемо испуњени молитвом. Ових дана били смо заиста измештени из времена и простора, као да се време зауставило и деветнаест дана је протекло у једном трену, у једном маху, јер смо управо љубављу и благодаћу Божјом и молитвама и покровом Пресвете Богородице били узнети у духовну реалност нашега постојања. Ми смо овде, али све што је наше прожето Дуком Светим постојало је све више и више духовно. Зато смо непрестано понављали ових дана да треба да се молимо, да се молимо непрестано, најпре Господу Исусу Христу молитвом: Господе Исусе Христе, Сине Божји, помилуј ме грешног. У себи, тихо, нечујно да понављамо те речи. То можемо чинити када се бавимо било којим послом, па чак и онда када се одмарамо, када идемо да утонемо у сан. Господе Исусе Христе, Сине Божји, помилуј ме грешног или грешну. Можемо се молити наравно и за своје ближње, наводећи њихова имена на крају молитве, говорећи: Господе Исусе Христе, Сине Божји, помилуј Петра, Павла, Марију, Фотину или било кога другог ко нам је близак.
И наравно, ових дана смо научили да има на небесима Неко ко нас чује, ко је увек уз нас, ко нам притиче у помоћ, да има и да постоји Пресвета Богородица и да нас разуме боље него ико други. Зато и Њој непрестано треба да се обраћамо тихом молитвом, молитвом у срцу, молитвом у себи, изговарајући речи: Пресвета Богородице, спаси ме или Пресвета Богородице, спаси нас. Свугде и на сваком месту да изговарамо те речи и видећете како се све мења у нашем животу, све постаје другачије.
Споља може бити исто, можда и горе него што је било, а изнутра, у нама, у срцу, у души – снага, лепота, радост. И нико не може то да разуме, али све постаје другачије у нашем животу. Онда, када молитва постане арматура и структура нашег унутарњег бића, када прожима све, сваку нашу мисао, сваку нашу реч, свако наше дело, све постаје стамено и стабилно, све се освећује и просвећује благодаћу Духа Светог и ми стичемо духовну снагу, стичемо имунитет, оклоп о који се одбија свака стрела лукавог, сваки напад, сваки непријатељски насртај, свака мржња, а развија се у нама покој, мир, осећање сладости, осећање радости тихе и нечујне, која нас узноси на небо и која отвара простор да небо уђе у наше душе. Те молитве нису једноставне, треба бити истрајан. Понекад бисмо желели да брже дође плод, али плод долази онда када Господ хоће, када Он благословио.
Ми бисмо да се пожури, ми бисмо рекли Господу: Господе, пожури, дођи што пре. И заиста то желимо, али Он је ту и долази, открива се, ојачава нас и крепи нас онда када Он то хоће, онда када је то прави тренутак, када је то најбоље за нас. Зато, браћо и сестре, говорећи: Господе Исусе Христе, Сине Боже, помилуј нас и Пресвета Богородице, спаси нас, нека је мир, љубав, радост заједница, праштање и слављење Бога увек и сада међу нама. Амин.
Најновије вести
07.06.2026 11:25
