Беседа Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија одржана 5. јула 2026. године у храму Светог Саве на Врачару

У име Оца и Сина и Светог Духа. Браћо и сестре, ми знамо да смо створени за мир и за радост, да смо створени за љубав, зато што знамо срцем и вером својом да је наш Бог – Бог љубави и да Он као љубав ствара читав свет и као круну тог света, по својој слици и прилици, по свом образу, ствара нас људе и даје нам све што нам је потребно да можемо одговорити на Његову љубав љубављу и да можемо постати једно са Њим кроз љубав. А када имамо заједницу са Њим, када имамо јединство са Њим, онда имамо и правду, и истину, и мир, и лепоту.

Данашња јеванђељска прича потврђује оно што ми знамо и с чим се, ако имамо отворене духовне очи, сусрећемо свакодневно, а то је да може човек, да можемо ми, да можеш ти, да могу ја, све оно што сам добио од Бога и оно на шта сам позван да злоупотребим и да одбацим. Иако смо створени да будемо храм Духа Светог, ако то нисмо, онда, нажалост, не постоји мноштво избора, већ постоји само једна могућност: постајемо храм, или дом, или место на којем обитавају нечисте силе, у којем обитавају демонске силе. Данашња прича нам то потврђује и показује колико човек може да се удаљи од Бога, колико може да се дистанцира од Њега, колико може да одбаци Бога и кад Га у потпуности одбаци, видимо у данашњој причи шта је епилог, шта су резултати, шта су плодови тог одбацивања.

Имамо једну драматичну и трагичну слику двојице људи који су одбацили Бога до те мере да су у потпуности били опседнути и поседнути нечистим силама, демонским силама. Овај догађај описује јеванђелист Матеј, али и други јеванђелисти, Лука и Марко. Ова двојица демонизованих до те мере су постали опасни по себе и друге да нису имали места у урбаним срединама, него су били настањени на гробљу. И када је Господ у дијалогу са њима питао: Како ти је име?, нису знали како се зову. Одговорили су: Легион, тј. до те мере су се потчинили нечистим силама да су у потпуности изгубили сваку врсту свог личног идентитета и самоспознаје. До те мере су мислили демонским силама да нису знали ни одакле су, ни како се зову, ни куда иду.

Када одбацимо Господа, онда отварамо своје биће за слободан улазак демонских сила у наша срца, у наша бића. Тада постајемо до те мере робови демонских сила да све што чинимо јесте опасно по нас и опасно по друге и стижемо до те тачке да, иако бисмо можда хтели да будемо другачији и бољи, не владамо собом, већ нама владају мрачне силе. Не знамо зашто чинимо оно што чинимо, не препознајемо себе, али по плодовима, по ономе што чинимо, види се да нисмо своји, да нисмо при себи и да нисмо у заједници са Богом.

Морамо додати томе да демонске силе, иако су силе, не могу насилно и не могу мимо нас и мимо наше воље обузети наше срце, нашу душу и на крају наше тело уколико ми негде у дубини свог бића избегавамо да творимо вољу Божју и избегавамо да живимо по Јеванђељу, уколико нас срце вуче да се наслађујемо добрима овог света или, боље рећи, када добра овог света ставимо изнад јединог добра, а то је Бог, ако калкулишемо и дозволимо себи да се опустимо, ако дозволимо себи да нам срце и душа нису будни и онда мало кокетирамо са духом овога света, а то је опет само простор, пипак или продужетак нечистих демонских сила.

Дакле, уколико нисмо једанпут за свагда непоколебљиво опредељени за Христа и читавим својим бићем хоћемо да Му служимо, него остављамо једна мала врата или прозор за овај свет, за своје тело, за своју вољу, за самољубље, за гордост, за мржњу, за љубомору, ако желимо више за себе него за своје ближње, ако макар у неким тренуцима хоћемо да будемо центар око кога се све обрће и окреће, ако чинимо свесно и упорно грех, ми остављамо простор и отворена врата своје душе да демонске силе уђу у нас.

Ако мало по мало, мислећи да има времена за враћање и повратак у дом Очев, наш живот постане у потпуности погружен у вредности које су пролазне, онда ми себе потчињавамо демонским силама.  Дакле, у почетку им дамо простора, дајемо им право да учествују у нашим животима, а онда дође тренутак када више немамо снаге да их одагнамо и да их се ослободимо. Онда дође тренутак када оне управљају нама и онда уподобљавамо себе овој двојици који су описани у Јеванђељу, који не знају ни ко су, ни шта су. Не знају ни своје име, њихово име је Легион. Господ међутим, не оставља никада човека, Он силази у ад, у крајњу тачку до које човек може да дође, и  ту љубављу својом спасава оне који хоће да се спасу. У стању демонизованом не помаже психотерапија, не помажу никакви медикаменти, него помаже искључиво и само вера и поверење у љубав Божју, поверење у Господа, помаже покајање. То је једини пут и једини начин. Не помаже ни, како каже апостол Павле у данашњем одломку из посланице Римљанима, ревност без расуђивања, не помажу ритуали, него искључиво и само смирена вера и поверење које значи препуштање себе и свог бића у руке Божје.

Међутим, видели смо да у овој причи у области која се зове Декаполис, која отприлике данас припада држави Јордан, нико није хтео да прими Господа. Чак са благодарношћу нису прихватили ни чудо које је учинио, јер само чудом могу да се исцеле они који су демонизовани. Господ је изагнао демонске силе у крдо свиња које се обрушило и сурвало у језеро, а то је опет сметало становницима Декаполиса који су били многобошци и бавили су се нечасним пословима. Зато им смета присуство Христово, присуство Господа и Његовог Јеванђеља, јер је Он огледало, мера и параметар који показује да су они у криву, да су на кривом и погрешном путу. Зато им Он и не треба.

Зар се то често не дешава и нама и на многим местима у данашњем свету? Многима смета сам помен Цркве, јер им смета Христос не због тога што смо ми хришћани бољи од других, што се уздамо се у љубав Божју, у Његову правду, у Његову силу, у чудо које је учинио над овом двојицом и у чудо које може учинити над нама онда када смо отворени за Њега, него им смета присуство Цркве и присуство Христа јер је то огледало у којем се показује опредељење за зло, у којем се пројављује и показује свака неправда и свака лаж. Отуда ће употребити сваку врсту клевете, осуде и прогона и рећи ће: Иди од нас, зашто си дошао? Рећи ће Цркви: Зашто си ту, не требаш нам, без обзира што Црква неће дирати у њихове изборе, неће се бавити резултатима њихових одлука, јер и они припадају Богу и Господ и од њих као што од камења може начинити своју децу, може их учинити својима.

Да нисам дошао, не би греха имали, сам Господ каже. То управо значи да Он није дошао и није рекао и показао шта је истина и шта је лаж, онда би свако имао оправдања, могао би да каже не знам. Имао би оправдања за своје погрешне изборе.

Дакле, браћо и сестре, нека би Господ дао да имамо веру, да наша вера буде смирена, да значи поверење у Христа, да се не уздамо нити у своју памет, нити у свој подвиг, у свој пост или своју молитву. Све то је неопходно и потребно, али то је само предуслов, то је отварање наших срца за деловање благодати Божје. То је отварање простора нашег бића за обитавање благодати Божје у нашим животима. Нека би Господ дао да никада не кажемо: Зашто си дошао?, него да увек и сада понављамо речи ране Цркве: Дођи Господе – Маран ата! сада и увек и у векове векова. Амин.