Пророк Илија преноси глас Божји и непрестано, свуда и на сваком месту сведочи Бога и најављује Христа
Беседа Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија одржана 2. августа 2026. године, на празник Светог пророка Илије – Илиндан, у цркви Светог архангела Гаврила у Београду
Браћо и сестре, капетан многобожачки из једне друге јеванђељске приче је на питање „Да ли верујеш?” исказао и на неки начин описао веру сваког од нас говорећи: „Верујем, Господе, помози моме неверју!” (Мк 9,24). Наш живот утемељен на вери се креће од готово потпуног неверја до истинске и праве вере која је потпуно посвећење Богу. Најчешће се у искушењима препознаје колика нам је вера у конкретном тренутку, а искушења, тј. буре и невоље које долазе на нас, по правилу долазе неочекивано, баш онако како је описано у данашњем одломку из Матејевог Јеванђеља у којем видимo једну драматичну слику.
После великог, необичног чуда које је Господ учинио када је умножио пет хлебова и две рибе и нахранио пет хиљада људи осим жена и деце, Он се повукао у тишину, отишао је на Гору да се сабере, да се помоли. По правилу, Господ тако чини после сваког чуда. Он се повлачи, јер они у односу на које је учињено чудо, гледајући телесним очима желе и цара, силног и моћног светског владара. Видевши чуда која Господ чини, често говоре: „Учинимо Њега царем”, гледајући Га споља и не препознавајући очима вере да Он заиста јесте Цар, али Цар и Владар васељене, Цар и Владар који није дошао да успостави нити социјалну правду, нити било какав политички поредак, него је дошао да позове на преображење, на покајање, указујући да је духовни, унутрашњи преображај, који једном речју јесте покајање, јесте пут који води Њему и који води у Царство Небеско.
И ево, после тог чуда, повукао се Господ, отишао је на Гору, а апостоли су отишли на брод да се одмарају. Док су се одмарали одједанпут је наишла страшна бура, изненада и неочекивано. Наишло је велико искушење и апостоли су се, како вели прича, уплашили. Међутим, у једном тренутку, видели су неког да им долази по води и они помислише да је то утвара. У име свих апостола, апостол Петар је, да би се уверио да није реч о утвари, о фантазији, затражио да и он изађе из брода, да искорачи из тог свог затвореног простора и да крене у сусрет Господу, ходећи тако по води: „Учини да и ја могу да ходам као Ти и онда ћу веровати да си Ти заиста онај који је наш Учитељ”. Господ је, не користећи никакве логичке, рационалне оцене, процене и аргументе, само једноставно рекао апостолу: „Да, дођи!”. У том тренутку, у тренутку невоље и искушења, апостол Петар показује поверење, исказује веру и на крилима вере он надзилази законе природе и он, баш као и сам Господ, корача по води. Али вера сваког човека је дефинисана, дакле, речима: „Верујем, Господе, помози моме неверју!”. Она је час снажна, час је пуна поверења у Господа, али све дотле док смо окренути ка Њему, док је Он центар наше пажње, нашег живота и наше молитве. Док смо усредсређени на Њега, све у нашим животима постаје једноставно онако како је апостолу Петру било једноставно да надиђе закон природе, да чини немогуће и да хода по води.
Оног тренутка када одвојимо свој поглед од Христа, када почнемо да обраћамо пажњу на невоље, када се појаве бриге, када хоћемо да разумемо шта је то што се око нас дешава и како да разрешимо проблем, када се, једном речју, ослонимо на себе и на своје капацитете и моћи, тог момента искушење постаје снажније од нас. Тог момента ми заиста улазимо у нерешив проблем. И на личности апостола Петра видимо да он час верује, час сумња; час је снажан, час је слаб. У тој слабости својој, апостол Петар је учинио оно што је једини излаз, тако што је једноставно изговорио речи: „Господе, помози ми! Господе, спаси ме!”. А Господ, који је ту присутан, који је поред њега, Он опет без речи само испружа руку и чупа из искушења апостола Петра, тј. спасава га како се овај не би угушио и удавио у бури мора, тј. у бури искушења и невоља које долазе ево изненада, неочекивано и, по правилу, нисмо спремни за њих.
Слично апостолу Петру имамо и светитеља кога данас славимо, а то је Свети Илија, али он показује од малих ногу да је постојан у вери, да непрестано стоји поред Господа и да све слуша и види Господом и говори Господом. Он све види и гледа својим унутрашњим оком, тј. види вером, јер сам каже да се Бог не појављује у земљотресу, у олуји, него у тихом поветарцу, у тихом лахору. Бог се не види споља, материјалним оком, телесним оком, него се види и присутни смо у подножју Његових ногу искључиво и само вером. Зато је пророк Илија био онај који преноси глас Божји, али је био и онај који непрестано, свуда и на сваком месту сведочи Бога и најављује Христа. Отуда је у моменту Преображења Господњег на гори Тавор и он био присутан, а Свето Писмо каже да ће се, као што се вазнео на небо на огњеним колима, пре Другог Христовог доласка он први појавити да најави долазак Господњи. Дакле, пророк Илија је непрестано у близини Божјој, а ево имамо и апостола Петра који ходи, корача према Господу. Те две димензије: да стојимо у Господу с једне стране, али и да непрестано корачамо Њему у сусрет, треба да буду и одреднице нашег живота.
Наравно да тежиште у овој причи о чуду које Господ чини над апостолом Петром није на апостолу Петру, него на самом Господу. Сам Господ се показује као Онај који је присутан и својим присуством измењује све око себе. У присуству Божјем, дакле, што је истинско и право чудо, све бива другачије. А овај брод на којем су апостоли били, да поменемо и то једном речју, свети Оци сведоче да је то заправо Црква, али Црква која пролази кроз буре и недаће, кроз искушења овог света, увек у искушењу, увек нападана, али у исто време сигурна оаза која, независно од онога што је споља, плови ка тихој луци, плови ка Царству Небеском и сама јесте сведок мира и радости Царства Небеског.
Зато нека би Господ дао да и ми, иако носимо у себи сумњу, иако се колебамо својом вером, никада не одустанемо од тога да корачамо према Христу и да никада не заборавимо да, кад смо потпуно усамљени и остављени, кад не знамо где ћемо и како ћемо, обратимо се једноставним речима: „Господе, помози! Спаси ме, Господе!” и Његова милосрдна рука ће нас истог трена, када то буде израз наше вере, узети у свој загрљај. Тиме се показује да је све у руци Божјој, али да је једнако, у истој мери све и у руци нашој. Спасење, радост, лепота, мир и победа увек су сарадња љубави и благодати силе и моћи Божје и наше скромне, убоге вере која гласи: „Верујем, Господе, помози моме неверју, како бисмо у том неверју које је у заједници са Тобом били снажнији од сваке невоље, сваког искушења и увек били спремни да Тебе славимо, Једног у Тројици Бога, Оца и Сина и Светог Духа, сада и увек и у векове векова. Амин”.
Браћо и сестре, капетан многобожачки из једне друге јеванђељске приче је на питање „Да ли верујеш?” исказао и на неки начин описао веру сваког од нас говорећи: „Верујем, Господе, помози моме неверју!” (Мк 9,24). Наш живот утемељен на вери се креће од готово потпуног неверја до истинске и праве вере која је потпуно посвећење Богу. Најчешће се у искушењима препознаје колика нам је вера у конкретном тренутку, а искушења, тј. буре и невоље које долазе на нас, по правилу долазе неочекивано, баш онако како је описано у данашњем одломку из Матејевог Јеванђеља у којем видимo једну драматичну слику.
После великог, необичног чуда које је Господ учинио када је умножио пет хлебова и две рибе и нахранио пет хиљада људи осим жена и деце, Он се повукао у тишину, отишао је на Гору да се сабере, да се помоли. По правилу, Господ тако чини после сваког чуда. Он се повлачи, јер они у односу на које је учињено чудо, гледајући телесним очима желе и цара, силног и моћног светског владара. Видевши чуда која Господ чини, често говоре: „Учинимо Њега царем”, гледајући Га споља и не препознавајући очима вере да Он заиста јесте Цар, али Цар и Владар васељене, Цар и Владар који није дошао да успостави нити социјалну правду, нити било какав политички поредак, него је дошао да позове на преображење, на покајање, указујући да је духовни, унутрашњи преображај, који једном речју јесте покајање, јесте пут који води Њему и који води у Царство Небеско.
И ево, после тог чуда, повукао се Господ, отишао је на Гору, а апостоли су отишли на брод да се одмарају. Док су се одмарали одједанпут је наишла страшна бура, изненада и неочекивано. Наишло је велико искушење и апостоли су се, како вели прича, уплашили. Међутим, у једном тренутку, видели су неког да им долази по води и они помислише да је то утвара. У име свих апостола, апостол Петар је, да би се уверио да није реч о утвари, о фантазији, затражио да и он изађе из брода, да искорачи из тог свог затвореног простора и да крене у сусрет Господу, ходећи тако по води: „Учини да и ја могу да ходам као Ти и онда ћу веровати да си Ти заиста онај који је наш Учитељ”. Господ је, не користећи никакве логичке, рационалне оцене, процене и аргументе, само једноставно рекао апостолу: „Да, дођи!”. У том тренутку, у тренутку невоље и искушења, апостол Петар показује поверење, исказује веру и на крилима вере он надзилази законе природе и он, баш као и сам Господ, корача по води. Али вера сваког човека је дефинисана, дакле, речима: „Верујем, Господе, помози моме неверју!”. Она је час снажна, час је пуна поверења у Господа, али све дотле док смо окренути ка Њему, док је Он центар наше пажње, нашег живота и наше молитве. Док смо усредсређени на Њега, све у нашим животима постаје једноставно онако како је апостолу Петру било једноставно да надиђе закон природе, да чини немогуће и да хода по води.
Оног тренутка када одвојимо свој поглед од Христа, када почнемо да обраћамо пажњу на невоље, када се појаве бриге, када хоћемо да разумемо шта је то што се око нас дешава и како да разрешимо проблем, када се, једном речју, ослонимо на себе и на своје капацитете и моћи, тог момента искушење постаје снажније од нас. Тог момента ми заиста улазимо у нерешив проблем. И на личности апостола Петра видимо да он час верује, час сумња; час је снажан, час је слаб. У тој слабости својој, апостол Петар је учинио оно што је једини излаз, тако што је једноставно изговорио речи: „Господе, помози ми! Господе, спаси ме!”. А Господ, који је ту присутан, који је поред њега, Он опет без речи само испружа руку и чупа из искушења апостола Петра, тј. спасава га како се овај не би угушио и удавио у бури мора, тј. у бури искушења и невоља које долазе ево изненада, неочекивано и, по правилу, нисмо спремни за њих.
Слично апостолу Петру имамо и светитеља кога данас славимо, а то је Свети Илија, али он показује од малих ногу да је постојан у вери, да непрестано стоји поред Господа и да све слуша и види Господом и говори Господом. Он све види и гледа својим унутрашњим оком, тј. види вером, јер сам каже да се Бог не појављује у земљотресу, у олуји, него у тихом поветарцу, у тихом лахору. Бог се не види споља, материјалним оком, телесним оком, него се види и присутни смо у подножју Његових ногу искључиво и само вером. Зато је пророк Илија био онај који преноси глас Божји, али је био и онај који непрестано, свуда и на сваком месту сведочи Бога и најављује Христа. Отуда је у моменту Преображења Господњег на гори Тавор и он био присутан, а Свето Писмо каже да ће се, као што се вазнео на небо на огњеним колима, пре Другог Христовог доласка он први појавити да најави долазак Господњи. Дакле, пророк Илија је непрестано у близини Божјој, а ево имамо и апостола Петра који ходи, корача према Господу. Те две димензије: да стојимо у Господу с једне стране, али и да непрестано корачамо Њему у сусрет, треба да буду и одреднице нашег живота.
Наравно да тежиште у овој причи о чуду које Господ чини над апостолом Петром није на апостолу Петру, него на самом Господу. Сам Господ се показује као Онај који је присутан и својим присуством измењује све око себе. У присуству Божјем, дакле, што је истинско и право чудо, све бива другачије. А овај брод на којем су апостоли били, да поменемо и то једном речју, свети Оци сведоче да је то заправо Црква, али Црква која пролази кроз буре и недаће, кроз искушења овог света, увек у искушењу, увек нападана, али у исто време сигурна оаза која, независно од онога што је споља, плови ка тихој луци, плови ка Царству Небеском и сама јесте сведок мира и радости Царства Небеског.
Зато нека би Господ дао да и ми, иако носимо у себи сумњу, иако се колебамо својом вером, никада не одустанемо од тога да корачамо према Христу и да никада не заборавимо да, кад смо потпуно усамљени и остављени, кад не знамо где ћемо и како ћемо, обратимо се једноставним речима: „Господе, помози! Спаси ме, Господе!” и Његова милосрдна рука ће нас истог трена, када то буде израз наше вере, узети у свој загрљај. Тиме се показује да је све у руци Божјој, али да је једнако, у истој мери све и у руци нашој. Спасење, радост, лепота, мир и победа увек су сарадња љубави и благодати силе и моћи Божје и наше скромне, убоге вере која гласи: „Верујем, Господе, помози моме неверју, како бисмо у том неверју које је у заједници са Тобом били снажнији од сваке невоље, сваког искушења и увек били спремни да Тебе славимо, Једног у Тројици Бога, Оца и Сина и Светог Духа, сада и увек и у векове векова. Амин”.
Најновије вести
19.08.2026 11:34
Из штампе изашао Преображењски број часописа „Источник”
19.08.2026 11:28
