Беседа Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија одржана 15. августа 2026. године у манастиру Светог архиђакона Стефана у Сланцима

У име Оца и Сина и Светог Духа. Благословен је Господ који нас је благословом својим и благодаћу данас обрадовао и сабрао у ову светињу која је посвећена Светом првомученику и архиђакону Стефану. Славећи Светог Стефана и светитеље Божје уопште, ми се њима заправо молимо, молимо се њима да нас Господ помилује, али исто тако се трудимо својом скромном и слабашном вољом да се угледамо на њих, да нам они буду узор, јер светитељи Божји су истински, прави, аутентични хришћани.

Шта је оно што је тачка распознавања хришћанина? Шта је оно по чему смо ми, иако исти као и други људи, ипак различити од осталих? Оно што нас одликује јесте, пре свега, вера – вера у Исуса Христа, вера која није само просто сазнање о томе да је Господ Исус Христос Месија и Спаситељ, да је он Син Божји, да је дошао у свет да нас спасе и да је због тога узео крст на себе, био распет, а онда и васкрсао и вазнео се на небо. Кда смо рекли да су светитељи Божји истински и прави хришћани, то значи да се живот Христов на њима, у њима и у њиховим животима изобразио, пројавио и открио и нама. Дакле, светитељи Божји су по благодати Божјој охристовљени људи. Њихова вера треба да буде вера и свих нас, јер њихова вера јесте много даље, много шире и дубље од простог уверења у то да Бог постоји. Вера светитеља Божјих, вера хришћанска, јесте поверење у Бога, поверење у то да нас Он, пре свега, воли, да руководи нашим животима, да боље познаје нас него ми сами себе и да боље него ми зна шта је боље за нас и за наше спасење.
Та вера када је поверење, сам Господ вели, није ништа друго него снага, толика снага да када је она макар и као зрно горушичино може премештати горе с места на место. И том и таквом вером побеђују се и демонске силе, као што исти Господ сведочи. Не можете победити демонске силе, тј. никавог непријатеља, противника Христовог и вашег, ако немате вере која је поверење у Христа, ако се уздате у себе, полажете наде у себе, мислите да можете собом и својим моћима учинити нешто, мислите да имате јаку молитву и чисто срце, мислите јер се држите спољашњег закона Божјег… Или боље да то кажем у првом лицу множине – мислимо. Мислимо, јер постимо, обављамо молитву и чинимо милосрђе, да смо тиме способни да се боримо са противником Цркве Христове, вере Христове, својим противницима, противницима самог Христа. Не, браћо и сестре! Вера као поверење је тек предуслов. То је простор, то је место које ми уступамо љубављу, вером и надом, дакле да може да дејствује љубав, сила и снага и благодат Божја. И зато се могу таквом вером премештати горе и зато може бити савладан сваки непријатељ, тј. сваки непријатељ и свака сила се од нас одбија онда, јер имамо штит, како вели апостол Павле, штит вере, јер имамо оруђе и оружје вере.
То светитељи Божији имају. И ево, данас славимо оног који је први у људском роду показао и пројавио такву веру, веру која је сведочење да је Господ Христос наш Спаситељ. Данас славимо Светог Стефана, архиђакона и првомученика. Он је имао веру која је поверење, а то одмах значи веру која је практичан живот. Не сведочи се само вербално и речима, него пре тога и много више од тога – животом. То се види по делима нашим. То се види по томе да ли је Христова заповест наш закон. А прва, основна и темељ свих заповести јесте заповест о љубави. Јер ако имамо поверење у Бога, имамо и љубави у односу на Њега. Онда ћемо све што чинимо чинити из љубави према Њему, не зато што морамо, не зато што желимо да будемо бољи од других, него напросто зато што Га волимо и хоћемо да будемо једно са Њим.

Свети архиђакон и првомученик Стефан је био и човек вере и човек љубави, љубави читавим својим биће према Богу, а онда и према ближњем, према брату као према самом себи. Та и таква вера коју је имао Свети архиђакон и првомученик Стефан сметала је онима који су хтели да конструишу заповести Божје по својим правилима, по својој логици, по своме срцу, онако како њима одговара. Та погрешна вера и тада, и кроз векове и сада, која ставља себе у центар света, а не Господа Христа и Његово Јеванђеље, усклађује са својим потребама.

Зато имамо често прилику да чујемо да Јеванђеље Христово треба модернизовати, а то значи да Цркву треба модернизовати, као да је то нека машина, као да је то нека справа која треба да се усклађује са токовима идеја, мисли, науке и свега онога што јесте свака данашњица. Као да Господ није дошао да спасе свет и позвао све на преображај, на узрастање у добру, у врлини и у љубави, и као да то зависи од било каквих спољашњих околности.

Не! Црква је надвремена, јер је Господ вечан и надвремен, а то значи да је савремен и да је Црква са Њим, као Његово тело, савремена у сваком времену и да у сваком времену јесте квасац који позива на преображај, која позива на борбу са грехом, са страшћу, са егоизмом, која позива сваког од нас појединачно да буде бољи, да се преображава, јер само тако ће се онда и оно што је око нас, око тебе и мене, постајати боље и преображаваће се.
Читавим својим бићем је имао поверење Свети Стефан у Господа, читавим својим бићем Га је волео и зато није било могуће да мрзи било кога, да презире било кога, да се свети било коме, па чак и онда када су га прогонили, па чак и онда када су га осудили на смрт. И онда када су га убијали, стигао је, пре него што му је душа отишла Господу његовом и нашем, да се помоли за оне који су га убијали, да се обрати Господу речима: „Не упиши им, Господе, овај грех”. Дакле, на неправду није узвраћао осветом, на мржњу је одговорио љубављу и молитвом, молитвом да Господ буде милостив и њима.

Нема места, браћо и сестре, било каквој спекулацији пред овим чином Светог Стефана. Нема места за додавање ни стављање запете и даље објашњавања речима: „Да, Стефан је то учинио због тога и тога, запета, али...” Нема „али”. То је принцип. То је закон! Јер ове речи Светог Стефана су само биле предзнак оних речи које је Господ упутио обраћајући се Оцу своме на крсту: „Опрости им, не знају шта раде”.

Зато, браћо и сестре, ми смо Црква, тело Христово. Ми смо Стефанови, и ми смо свих апостола Христових и светитеља Божјих, ми смо светосавци, и светолазаревци, и светониколајевци, и светојустиновци, а они су сви Христови. Они су нам утрли пут и пропутили стазу којом нас позивају на овај христолики и христоподобни став, став самога Господа на крсту, а ево и Светог Стефана онда када га распињу, када га убијају, када га каменују.

Нема места било каквој спекулацији, има места само покајању. Јер ми знамо да не можемо тако, јер свакодневно падамо, свакодневно грешимо управо у тој тачки. Зато немојмо се гордити, бусати у прса, него рецимо и говоримо непрестано: „Господе, опрости нам, помози нам, додај нам вере, учини да будемо бољи, да будемо браћа међусобно”.

Ево, Стефан, оне који га мрзе, који га убијају, воли их, моли се за њих и потврђује заповест Христову: „Љубите ближњег свог као самога себе”. Па нећемо ваљда ми дозволити да, знајући да не можемо да волимо оне који нас мрзе увек и да не можемо свима да опростимо све, почети да мислимо да је исправно да мрзимо једни друге.
Колико данас речи у јавном простору слушамо једни против других. Не постоји „опрости”, не постоји „извини”, не постоји „нека ти је Богом просто”, не постоји „Господе, помилуј онога који, не мрзи ме, него мисли другачије”. Па зар смо ми, деца Светог Саве, драга духовна деца, дозволили да ћемо једно говорити, недељом ићи у цркву, причешћивати се Телом и Крвљу Христовом и мислити како смо добри и велики, а сматрати да је исправно да мрзимо једни друге?

То само показује да немамо довољно поверења у Господа. То само показује да се не трудимо да нам реч Христова буде правило живота, да нас она одређује, да нам она буде смерница. Да, треба више.

Зато, славећи данас Светог Стефана, архиђакона и првомученика, сведока Господњег, запамтимо његове речи: „Не упиши им, Господе, у грех” било коме ко ме не разуме, ко ме не прихвата и ко је против мене. Учини да ја будем са Тобом и да сведочим Тебе како би онда Твоја благодат кроз то моје сведочење дотакла  и оне који су далеко од Тебе. Учини да будемо једно, да будемо један народ, јер имамо један завет – завет Светог Саве, који нас је обећао Христу, па онда завет Светог кнеза Лазара и завет свих светитеља Божјих, угодника, преподобних, мученика из нашег рода.

Радујемо се данас што смо се сабрали у овој светињи и молимо се Богу да нам Господ да мир, радост, љубав, слогу и јединство, да идемо путем Светога архиђакона Стефана, да његовим молитвама можемо славити Једног у Христу Бога, Оца и Сина и Светог Духа, сада и увек и у векове векова. Амин.