Беседа Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија одржана 17. априла 2026. године, на Источни петак, у манастур Мислођин

Христос васкрсе! Радујемо се што смо, ево још увек у Светлој седмици, у атмосфери радости, благодати и лепоте Васкрсења Христовог сабрани овде у овој светој обитељи, у манастиру Мислођин, знајући да су манастири раскршћа на којима се ми опредељујемо за Господа или против Њега, знајући да су манастири места покајања и места сабирања оних који верују у Христа и у Његово Васкрсење.
 
Знамо, како вели Свети ава Јустин, да су манастири места на којима се види духовно здравље једног народа, тј. да су места у којима има или нема монаха и да су монаси показатељ да ли је један народ духовно исправан, да ли је свој и Божји у исто време, јер се ту види да ли један народ има довољно снаге да своје кћери и синове принесе у славу Божју и Њему на жртву. Број монаха у једном народу показује колико смо живи.
 
Зато се данас радујемо што смо сабрани у овој светој обитељи, у манастиру, управо на данашњи дан, у петак Светле седмице, дан који јесте дан прославе победе на смрћу, Васкрсења Господњег, али и дан у који, као и увек када славимо Господа на првом месту, поред Њега, у нашим срцима, или после Њега, иза Њега, у нашим мислима и у нашим молитвама јесте Пресвета Богородица, јер је Она је једна од нас. Она је Мајка Божја, али и Мајка наша, наш Покров и наша Заступница, Она која је сва Божја, сва Христова и сва наша, Она без које не би било ни могуће да има почетка спасења.
 
Господ је љубав. Он читавог себе даје за нас. Он све позива у радост сусрета са Њим, у загрљај са Њим, али је неопходно да поред тог Његовог позива, Његовог загрљаја, Његове топлине и љубави у односу на сваког човека - неразумне, надумне, бескрајне, луде љубави Божје у односу на нас – неопходно је и да ми хоћемо тај загрљај Божји. Не може ум људски да смести у себе зашто и како то Бог воли нас, нас такве какви смо, али Он је љубав по својој суштини и Он даје Царство своје, дарује спасење. Због тога нас је призвао из небића у биће. Међутим, неопходно је и важно да ми најпре препознамо ту љубав Божју, а онда да и ма колико посртали, ма колико слабашни, грешни и погрешни били, ма колико били промашени, имамо у себи чежњу, љубав и неугасиву жеђ за Њим, неопходно је да хоћемо загрљај Божји.
 
И зато је Пресвета Богородица предуслов нашег спасења, јер Она је, као неко кога смо ми могли да изнедримо и дарујемо Богу и у име свих нас, рекла једно радикално за свагда одлучујуће да, да, Господе, хоћемо са Тобом, нека нам буде по вољи Твојој! Њеним срцем и Њеним устима светим то смо рекли Господу.
 
И зато, браћо и сестре, ево нас данас у Светлој седмици и славимо Васкрсење Господње, али то је Васкрсење људске природе, то је дар Божји, то је победа живота, то је тријумф живота над смрћу, над ђаволом и грехом. А ко је наш непријатељ? Па ето, Свети апостол Павле ту мрачну тријаду, демонску тријаду ђавола, греха и смрти, види као нашег јединог непријатеља.
 
Ми немамо другог непријатеља, али можемо рећи да, будући да понављамо, све зависи од наше воље и нашег опредељења. Значи, постоји још један највећи наш пријатељ или непријатељ - то смо ми, свако себи. Највећи си себи непријатељ онда када нећеш Бога. А створен си да ти Он буде почетак и крај, да ти Он буде пуноћа, а ти Га нећеш, јер ти је жао тебе, жао ти је комфора, жао ти је егоизма, жао ти је самољубља, жао ти је да ти не будеш најважнији себи у читавом свету. Не можеш да се одрекнеш од тога да све подређујеш себи, својој памети, својој логици, свом острашћеном уму и свом помраченом срцу. Али зато си и највећи пријатељ себи онда када све то презреш и када знаш да је Господ Христос почетак и крај, да ништа без Њега не постоји. Када поставиш Њега у центар свог живота и све доводиш у везу са Њим, када све провераваш Њим, када ти је Он главна тачка у твом животу, главно мерило, када ти Он буде на првом месту - тада си и највећи себе пријатељ. Тада разумеш да су све оно што је људски род кроз историју покушавао да би победио смрт  трице и кучине. Измислио је човек и науку, и философију, и политику, и ко зна шта све не, и уметност, како би разумео о чему се ту ради, како би продужио себи живот макар мало, али не може да победи тог непријатеља који се зове смрт. И није успео, нити ће успети.
 
Ма какав прогрес био, колико год да је узвишен, колики год да је напредак и колико год да доноси безброј олакшица у нашим животима, једнако толико је и мрачан и погубан, једнако толико уноси мржњу, раздоре, сукобе, непријатељства и мржњу. Дакле, шта год да је покушао, човек није успео да учини оно што му је једино потребно, а то је живот, да превазиђе оно због чега једино има страх, а то је смрт. И ево Господ, који је господар историје, који је власник наших живота, власник у љубави и по љубави, Он је учинио све оно што је нама потребно. Створио нас, даровао нам живот, лепоту, радост, смисао, љубав и на крају самог себе и своје Царство. Зато, браћо и сестре, сабирајмо се увек у светиња Божјим, у храмовима Божјим, сабирајмо се у светим манастирима којих, хвала Богу, има на све стране и као сада, у смирењу, у радости, у љубави, у вери и нади, верујући речи Божјој увек певајмо радосну песму: Христос воскресе из мертвих, смертију смерт поправ и сушчим во гробјех живот даровав. Христос васкрсе!