Иако је бивало светоотачких гласова – попут Светог Григорија Нисијског или Светог Јеронима Стридонског – који су казивали да на места на којима се збио Домострој Господњи треба путовати духом, а не ногама или да је небо исто изнад Британије и изнад Јерусалима, похођења топонима на којима је проливена крв сведока Васкрсења Господњег или на којима се столећима узносе молитве и  лију сузе подвижника никада нису престајала. Тачно је да је Господња сва земља и све што је на њој, али је човек одувек ходио тамо где је могао да види човека на чијем лицу се огледа Господ.

Митрополит Фотије је – праћен својим свештенослужитељима и службеницима Епископије зворничко-тузланске – у овом пасхално-педесетничком периоду посетио неколико места страдања, подвига и почивања наших духовних предака. У Солуну се поклонио жртви Светог Димитрија Солунског, којем је вера у Господа била ближа од сопственог тела, јер му је живот био Богочовек. Храм Светог Димитрија у Солуну – поред своје архитектуре која фасцинира – сведочи о драматичној ромејској и отоманској историји ових простора. Митрополит Фотије је посетио и храм Премудрости Господње у Солуну. Реч је о древном храму у којем почивају мошти Светог Василија Солунског, Епископа овог града из осмог века.

Манастир Светог Јована Богослова и Светог Арсенија Кападокијског у Суротију је митрополита Фотија дочекао са љубављу са којом је Преподобни Пајсије Светогорски – чије тело васкрсење чека у овом манастиру – деценијама у чувеној келији Панагуди дочекивао гладне и жедне Бога Живог, међу којима и митрополита Фотија у његовим студентским данима. На гробу Преподобног Пајсија се сусрећемо са човеком који почива, а присутнији је од присутних. Сусрећемо се са нашим савремеником који у себи носи подвиг Горе Атонске и Горе Синајске, искуство прогнаника, тежину болести, духовно руковођење непрегледног низа духовне деце, прогон од стране демона и лажне браће... Међу многобројним поклоницима, два презвитера која свештенослуже у Епископији западноамеричкој Српске Патријаршије су дошла да изразе благодарност Преподобном Пајсију. Изражавају посебну пажњу према митрополиту Фотију и казују му да реке Американаца постају сутелесници наше Цркве...

Митрополита Фотија у манастиру Хиландару је дочекао – у одсуству архимандрита Методија, игумана хиландарског – монах Теодосије, епитроп ове свештене обитељи, са својом сабраћом. Саборни храм Ваведења Пресвете Богородице је средиште. Све у Хиландару из њега извире и све у Хиландару у њега увире. У гостопримници желе да чују како напредује изградња храма Светог Саве Српског у Бијељини, а који се са благословом хиландарских отаца гради по узору на Саборни храм у Хиландару. Чујемо да је са северноамеричког континента стигла иницијатива да се тамо оснује метох манастира Хиландара. Свима нам се јавила идентична импресија: старац Јефрем Аризонски и његов рад на оснивању бројних манастирских братстава широм Северне Америке и утврђивању молитвене праксе Преподобног Јосифа Исихасте у културолошком миљеу који је (чинило се) био предалеко од исихије. Али, није узалуд отац Александар Шмеман знао да каже: Благодаримо ти, Господе, што си нам даровао ову земљу где смо слободни да Те љубимо као Бога!

Док је трајала посета митрополита Фотија монаху Сави у хиландарској келији званој Самарија, ми смо ходали манастирским стазама стичући утисак да је небо изнад Бијељине и Горе Атонске можда идентично, али да нас Сунце различито греје.

Информативна служба Епархије зворничко-тузланске