Духовно смо закорачили у Велики пост. У данима које је Господ ставио пред нас исправимо себе, смиримо страсти, узвисимо дух, очистимо срца, јер Васкршњи Пост није ништа друго до једно велико спремање сопствене душе.

У свакоме од нас има много тога што нас одваја од Бога, а све што нас раздваја од Господа удаљава нас и од истинског односа са ближњима. Зато свима опростимо све, да би Господ опростио нама и да би нас примио у Свој очински загрљај, јер Он је Отац Који воли своју дјецу чак и онда кад су непослушна. Зато је и речено да је Бог Љубав (1Јов 4, 3). Будимо благодарни на свему. Осврнимо се и погледајмо чиме нас је Господ даровао и не тражимо више од оног што већ имамо. Покажимо молитвену захвалност за сваки залогај насушног хлеба, за кров који не прокишњава, за осмехе наше браће и сестара, за све оно лепо што нам се свакодневно дешава чак и онда када то нисмо у стању видети. Није довољно постити а притом остати исти. Пост је циклус у којем душа треба да се мења на боље, да узраста у меру раста висине Христове, да више буде загледана у Царство које ће тек доћи него у земаљска царства која настају, пропадају и нестају. Зато будимо најбоља верзија себе и не чинимо себи и једни другима рђава дела која смо, можда, до данас чинили.

Пост није потребан само појединцу, већ целокупном народу, како бисмо залечили међусобне поделе, нетрпељивости и сукобе, који никоме од нас неће донети никаквог добра. Време је за мир, слогу и братску љубав. На то смо позвани и нека свако учини оно што је до њега. Не чекајмо да нам се опрости, већ први затражимо опроштај, како од Господа тако и од људи. Нека вера победи гордост, нека љубав надвлада страх и нека свако у своме срцу нађе места за ближње своје. Господ нас је саздао по Лику Своме, дајући нам љубав да је умножимо, веру да по њој живимо али и обећање да ће, у онај дан, доћи „Син Човјечији у слави Оца својега са анђелима својим, и тада ће узвратити свакоме по делима његовим“ (Мт 16, 27).

Верујући Господу и вјерујући у Господа, живимо као да ћемо сутра изаћи пред Лице Његово. Тада ћемо заборавити на пролазно и живјећемо за вјечност, за сусрет који нас неће мимоићи. Вођени таквим мислима и жељама душе, ближње ћемо препознати као сапутнике на лађи времена која нас води у тихо пристаниште Бога Живога. Обогатимо се Богом, љубимо ближње своје, а постом и молитвом, добротом и жртвом, спознајмо своју истинску сврху постојања, да бисмо на крају нашег животног пута зачули глас Христа Васкрслог: „Добро, слуго добри и верни, у маломе си био веран, над многим ћу те поставити; уђи у радост господара свога“ (Мт 25, 21).

Праштајте свима све и љубите ближње своје!

Епископ бихаћко-петровачки и рмањски Сергије