Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије је служио 3. јуна 2025. године, на празник Светих цара Константина и царице Јелене, свету Литургију у цркви посвећеној тим Божјим угодницима на Вождовцу.

Његовој Светости су саслуживали: Преосвећени Eпископ јенопољски г. Никон; јеромонах Рафаило, игуман манастира Подмаине; протојереј-ставрофор Илија Шмигић; протојереј Јово Калинић; протонамесник Богољуб Остојић; јереји Дејан Мандић, Глигорије Марковић, Ненад Идризовић и Саша Глишић; протођакони Драган Радић и Радомир Врућинић, јерођакон Калистрат и ђакон Василије Перић.

У току свете Литургије, патријарх Порфирије је рукопроизвео свештеника Јову Калинића у чин протопрезвитера.

- Речи Господње упућене свима нама јесу речи које зову на слободу, истинску и праву; не слободу каква се у наше време промовише, која значи да зато што имаш право на слободу можеш да радиш шта хоћеш и да само онда кад чиниш што ти је срцу драго ти спроводиш и живиш слободу. Слободан бити значи бити слободан од наших истинских, правих и јединих непријатеља, а наш непријатељ јесте ђаво, браћо и сестре. Ма колико ми мислили да он не постоји или често говорили да су то бапске приче, ма колико бежали од те чињенице да он постоји, али он није јачи од нас. Није јачи уколико смо везани за Оног који је једини јак, уколико смо вером својом везани за Христа. Наш непријатељ је смрт и она сваког човека држи као свог служња, али ни она није јача од човека, није јача ни од ког од нас уколико смо, опет, вером и љубављу чврсто везани за Христа. Наравно, наш непријатељ је и грех. Докле год смо робови тог тројединог нашег непријатеља, ма шта чинили, ма шта бирали, ма колико спроводили оно што нам је срцу драго, ми смо служњи греха, смрти и ђавола, ма колико имали илузију да смо слободни. Дакле, бити слободан а бити роб ђавола, греха и смрти јесте најгора могућа превара за сваког човека. Тек када смо у слободи заједнице са Христом, овај непријатељ који има три лица не може нам апсолутно ништа - истакао је патријарх Порфирије чију беседу у целости можете прочитати ОВДЕ.

***

Прва црква на Вождовцу подигнута је 1911. године, у време када је тај део Београда био далека и запуштена периферија. Сиромашни мештани, претежно занатлије, радници и фијакеристи, нису могли сами да изграде храм. Зато је иницијативу покренуо трговац Јова Јовановић, који је поклонио земљиште, а убрзо се придружила и Београдска општина, што је омогућило изградњу мале цркве са портом. У изградњи су учествовали и име ућни Београђани, индустријалци Ђорђе Вајферт и Јован Вшетечка, а велико звоно је даривао Пјетро Казагранде. Завршено здање је било једнобродна црквица са малом куполом, сеоски храм у складу са околином. Црква је тешко страдала у Првом светском рату. Опљачкана и девастирана чекала је обнову до 1926. године.

Средином 1970. године, у време када је патријарх Герман покренуо широку обнову храмова широм Југославије, стара црква је срушена и започета је изградња нове на истом месту. Нови храм пројектовао је архитекта Драгомир Тадић. Црква је продужена за седам метара, украшена бифорама, луковима и розетом изнад улаза, а доминира звоник са куполом. Радове је лично пратио и саветовао патријарх Герман. После завршетка градње, унутрашњост храма је добила под од студеничког мермера. Иконостас су израдили охридски дрворезбари, а осликао га је академски сликар Милосав Младеновић, ослањајући се на византијске узоре. Посебан уметнички детаљ представља мозаик у лунети изнад улаза – реплика фреске из цркве Светог Ахилија у Ариљу, коју је по нацртима Живка Стоисављевића израдио венецијански уметник Антонио Орсини. Тек 1987. године започето је живописање целог храма и то у извођењу чувеног сликара Милића од Мачве.

У цркви се чува честица Часног Крста Господњег коју је храму 1959. године даривао патријарх Герман по повратку из Свете Земље, где је боравио за време Страсне недеље и празника Васкрсења Господњег. Такође, у храму се чува и омофор Светог Василија Острошког који је на светитељевим моштима стајао пуне четири деценије.