Благословеним сусретом оца и сина, Светог Симеона и Светог Саве, започињу велика и епохална дела за српско отечество

У препуној сали Центра за културу у Андријевици 26. јануара 2024. године одржана је традиционална Светосавска академија у организацији Епархије будимљанско-никшићке и Црквене општине андријевичке. Сабрање је поздравио Преосвећени Епископ будимљанско-никшићки г. Методије, изразивши радост што има прилику да се обрати са осећањем искреног и дубоког поштовања и хришћанске љубави, а истовремено молитвено призивајући Божји благослов на све сабране у академији која се одржава у спомен Светог оца нашег Саве, првог српског Архиепископа.

„Свети Отац наш Сава је родоначелник наше духовности, а духовност се не наслеђује као што се наслеђују куће и имања, брда и долови или неком везом родбинском, генетском или неким уговорима код нотара овереним, већ се та духовност наслеђује тако што се ми јасно и недвосмислено опредељујемо за оне духовне вредности које нам је он оставио у аманет. И не само што се свесно и јасно за то опредељујемо него ми трудољубиво и непрестано радимо на обделавању оне вечне приматељке тих духовних вредности, а то је наша душе. Једино и само на тај начин ћемо бити истински и прави наследници Светог Саве и оних духовних вредности које нам је он оставио у наслеђе.

Светосавску беседу произнио је јеромонах Јефтимије (Шкулетић), игуман манастира Пиве, наводећи да се слављење црквених и световних празника разликује у радости, лакоћи, миру и блискости са људима.

„На световним празницима, какви су на пример грађанска Нова година, 1. мај, рођендани, доживљавамо празник као забаву, засићење јелима и пићима уз које су неретки пратиоци духовна празнина и тежина на души. Хришћански празници су посебни, јер се тог дана излива посебна благодат. Због тога је у Цркви раније уведен вишедневни пост, појачана молитва и милостиња да би се наша срца очистила и постала отворена за примање те благодати. Ипак, за разлику од других, празник Светог Саве, поред вјерског, има и изразито родољубиво надахнуће. Такав је био Свети Сава, велики Светитељ и родољубац. Разни историчари се споре о старини и пореклу српског народа, али оно што је важније знати јесте да ми, тек, са Немањићима постајемо препознатљиви као народ међу осталим културним и цивилизованим народима. Тачније, препознатљиви смо по Светосављу као српском доживљавању византијске културе и духовности. У немањићком периоду настаје српска уметност, архитектура, књижевност, поезија, писмо, стил живота“, казао је игуман Јефтимије, додавши да се династија Немањића назива и светородна лоза, јер је дала чак седамнаест светитеља, а Свети Сава је међу њима, не само први светитељ, него је био још много тога.

„Био је први српски Архиепископ, књижевник српски, први српски законодавац, реформатор српског писма и језика, задужбинар, ктитор, преводилац, оснивач школа и болница, дипломата и државотворац. Сва ова велика дела могао је остварити захваљујући боравку на Светој Гори, у манастиру Ватопеду, где је била богата библиотека, препуна књига светих Отаца на изворном грчком језику. Тамо се упознао са врхунским дометима византијске цивилизације, њене уметности, архитектуре, сликарства, поезије, хорске музике, дубореза, каменореза, текстила, лепо писање, ствари од злата и други занати, чак и учење лепог понашања“.

„Поред усрдног образовања, на његов карактер пресудно је утицао начин манастирског живота. Биографи Доментијан и Теодосије сведоче да је монах Сава, иако је био принц, био велики аскета, веома послушан и смирен човек. Кажу да је нелико пута пропутовао Свету Гору, идући бос и живећи само на хлебу и води. У манастиру је обављао свакодневне дужности, возио чамце са стварима, ловио рибу, пекао хлеб, радио у пољу, винограду, брао маслине и смокве, секао дрва, путовао као писмоноша у друге манастире, читао на богослужењима, певао у хору. Био је увек насмејан, није се жалио на умор. Описујући га даље, говоре да је из његових изразито плавих очију увек сијала искреност и пријатељство“, указао је игуман Пивски Јефтимије. Поред светости и ктиторских дела, спомен Светог Симеона и Светог Саве и данас, по његовим речима, жив је на Светој Гори, чак и у усменом предању. „Једна од прича говори о томе како је монах Симеон био на једном послушању у Хиландару иза манастирских зидина. Дошло је време ручку и он је распростро веће бело платно на ливади и на њему поставио храну. Видевши га издалека, Свети Сава је повикао Симеону: Ово овде није двор, него манастир и да треба да заборави угодности из света. На ту примедбу монах старац Симеон је замолио опроштај од свог сина, а сада духовног оца. Видећи толико смирење, Сава је прикривао сузе на свом лицу. Иначе, срели су се њих двојица после благословених десет година растанка, кад је Симеону било 84, а Сави 27 година. Пред смрт, Симеон је положио руке на главу свог сина и рекао: О, мој благослове нека си благословен“.

„Историографија нам говори да су Симеон и Сава показали свету највеличанственији пример родитељске и синовске љубави, тј. да је син постао духовни отац свом земаљском оцу. Али, управо са тим благословеним сусретом оца и сина започињу велика и епохална дела за своје српско отечество. Као прво и најважније било је зидање Хиландара. Заиста је необична идеја из угла савремене политике да бивши велики владар са својим синовима наследницима за добробит државе и народа све своје снаге усредсреде на зидање једног манастира у иностранству. Зидање Хиландара за њих је представљало зидање духовног, културног, националног, а напослетку и економског темеља своје државе. Пламена жеља, Божји благослов, издашна средства жупана Стефана из Рашке учинили су да за, нешто више, од годину дана, сазидају цркву и конаке у којима ће се сабрати српски монаси из других манастира и пустиња са Свете Горе, а ту су били, већ, замонашени племићи, послуга која је дошла заједно са Симеоном“, подсетио је јеромонах Јефтимије.

„Повеља о самосталности манастира Хиландара и царска палица добијени су, додао је игуман Пивски, 1198. године од Алексија III Анђела, налазе се дана су Хиландару. Још нам је понос када знамо да и манастир Ватопед, Каракал, Филотеј, Ивирон убрајају Светог Симеона и Светог Саву у своје друге ктиторе. Манастир Григоријат и манастир Симонопетар основали су Срби. Морам овде нагласити једну делатност Светог Саве која је за нас тренутно веома актуелна и важна. Поменули смо раније да је Свети Сава био први реформатор српског писма и језика. По лингвисти Павлу Ивићу Свети Сава је био први у томе што је писао на оба, вишем црквеном и нижем народном језику и тиме се показао као утемељитељ књижевног језика. О верским темама, каже даље Ивић, смело се писати само језиком достојним општења са Богом, а о прозаичној животној свакодневици само језиком којим се говорило о тој свакидашњици. Претпоставља се да је већ Стефан Немања својом политиком додатно подстакао повлачење глагољице, док је практична, једноставнија ћирилица била заступљена на правосланим просторима. Нема сумње да је у том правцу главну улогу имао Свети Сава, који је својим књижевним делом и правописном реформом установио образац књижевног стварања, језичког израза и писма српском народу током наредних векова, како каже уважени проф. Матовић“, рекао је јеромонах Јефтимије, поручивши:

„За нас је тренутно пресудно важно, не да вратимо српски језик у јавне установе и школе, него да вратимо име српског језика и ћирилицу, јер ми сви и даље говоримо српским језиком само што га званични државни органи и појединци зову друкчије, а ко то не урадимо, све што је вековима у нашој историји писано ћирилицом биће скоро непознато млађим генерацијама и много тога се неће водити под српску културу. Опасности укидања ћириличног писма био је свестан Митрополит карловачки Мојсије Путник, па је још давне 1784. године записао: Губитком писма и сам одржања карактера народног се обара, једноставно речено – српски језик и ћирилица чувају нашу Цркву и народ. Ипак, имамо разлога за оптимизам јер смо задњих година стекли духовну победу, одбранисмо Цркву од које нам све зависи. Међутим, и даље су наше друштвене институције у кризи, као што је у кризи породица, недостатак радне снаге, општа малодушност и неморал, индивидуализам и отуђење, глобални проблеми који се тичу свих нас“.

Како се односити према свему томе и шта радити, запитао је игуман Јефтимије. „Свети Николај Жички имао би кључни одговор – мењај себе. Мењање себе у смислу борбе са нашим особинама лошим и навикама, тј. борбом са нашим старим човеком стећи ћемо више мира у себи, одважности и крепости, бићемо отворенији за друге људе, и активнији ствараоци. Наравно, те благословене промене нас самих могуће су само у Господу нашем Исусу Христу који нам моћ даје“, закључио је јеромонах Јефтимије.

У културно-уметничком делу програма наступили су: етно група „Траг“, гуслар Синиша Петрић, рецитаторка Теодора Вукшић, дечји црквени хор „Младенци“.

Свети Сава је посведочио формулу хришћанске љубави о богољубљу и човекољубљу и родољубљу

У Спортском центру у Беранама 25. јануара 2024. године одржана је традиционална Светосавска академија у организацији Епархије будимљанско-никшићке, Општине Беране и беранске Црквене општине. Сабрање у славу Светог оца нашег Саве, првог Архиепископа и просветитеља српског, архипастирским словом поздравио је Преосвећени Епископ будимљанско-никшићки г. Методије, наводећи да му је част да у Беранама, заједно са верним народом, отвори Светосавску академију посвећену највећем из српског рода и наше историје - Светом оцу нашем Сави.

„Свети Сава нас је учио вери и српству; везујући веру и српство, српство није изборна нација више него духовна категорија које треба да будемо достојни, којој треба да следујемо. То није нешто што ти хоћеш или нећеш, него је то оно што тебе неће ако је ниси достојан. Драга децо Светог Саве, име српско и светосавско носимо поносно, јер је то име за које су вековима преци наши обливали се крвавим знојем и мученички страдали, мука се мучили и страшних патњи напатили. Зато треба часни и честити род наш поносно да носимо у свом срцу као вијенац златни да би нас Господ благословио сваким својим благословом духовним и да бисмо били и остали народ Божји. Тамо где нас је Свети Сава повео и довео, подигао, призвао и сабрао, увео нас међу децу Божју и прибројао нас славним и часним народима и закитио славом имена својег, то никад немојмо напустити, благо Очево расточити, дворе похарати и дом душа својих опустошити. Будите достојни рода свог српског и Светог Оца нашег Саве. Срећан празник, Бог се јави! - поручио је Епископ будимљанско-никшићки Методије.

Светосавску беседу изговорио је књижевник Милутин Мићовић, по чијим речима новија чуда Светог Саве су прославе Савиндана у Црној Гори. „Нигде се не слави тако с толико топлине, у сваком црногорском граду, као у Црној Гори. Овде у Беранама има још више, бар, један разлог да се прославља Свети Сава, а то је епископска катедра коју је управо Свети Сава овде, у Ђурђевим Ступовима, поставио пре осам векова. Кад прослављамо Светог Саву имамо на уму све Немањиће који су сазидали велелепне храмове по свим српским земљама и створили велику и моћну средњовековну српску државу којој су ти храмови били духовни темељи. Недалеко одавде у Бијелом Пољу брат Немањин, кнез Мирослав сазидао је храм Светог Петра и Павла у којем је написано чувено Мирослављево јеванђеље крајем 12. века које је званично ушло у културну баштину света као једна од најлепших средњовековних рукописних књига под заштитом Унеска. Кнез Првослав, син Тихомиров, а синовац Немањин ктитор је Ђурђевих Ступова столице Епархије будимљанско-никшићке, а Саборни храм који се подиже у овом граду посвећен је управо оснивачу српске државе Стефану Немањи, који је рођен на Рибници, данашњој Подгорици, у срцу Црне Горе. Трећи син Немањин, крштен као Растко, најављивао је да ће високо порасти као храст што се и обистинило, али не тако како су пожелели његови родитељи који су га у старости добили, него онако како је желио Бог“ - казао је Мићовић.

Растко је од оца у владарско наслеђе добио захумску земљу да влада њом, али он се, указао је Мићовић, у 17. години одрече владарске круне и жедан и гладан духовне силе и лепоте побеже у Свету Гору. „Хришћанске приче су као бајке, лепе за послушати, а у њима стоји понека тврђа загонетка коју наш ум треба да савлада. Без тога нећемо разумети ни причу о Светом Сави, ни Јеванђеље, ни православље, ни хришћанство, уопште, ни себе. Растко је видео да није довољно да љубити оца и мајку, браћу и сестре, жудио је за још већом љубави, за оном коју директно даје Бог својим изабраницима. Са питањем: Може ли се прекршити заповест Божја о љубави према ближњима, а испунити друга, љубав према Богу, и да ли се може прекршена заповест испунити ако се испуни она главна, ту загонетку је на најбољи начин разрешио Свети Сава и посведочио формулу хришћанске љубави о богољубљу и човекољубљу и родољубљу, јер истинско богољубље је истовремено и истинско човекољубље, а само човекољубље не мора да је и богољубље. У тој, наоко, малој разлици крије се нешто далекосежно, јер само Божјом љубављу човек може истински да расте и од малог и младог Растка да израсте велики духовни храст Свети Сава. То не може да створи ни мајчинска, ни братска, ни сестринска љубав али Божја може. Иза ове, наоко, мале разлике у љубави крије се и велика криза хуманистичких идеја и покрета и политика. Модерна Европа хтела је да утемељи своју просвету и културу на хуманизму без Бога, па ево видио како запад запада у велику духовну цивилизацијску и људску кризу. Не само д аулази у ту кризу, него и оповргава своју културу и демократију којом се китила, којој смо веровали. То је потрајало неколико векова док се у нашем времену огољено показало шта је. Видимо како се у савременом западном свету потпуно изокрећу појмови и поимања, па је за њих Бог прошлост, илузија и мрак, демократија нешто што постоји само у причи, а једноумље и насиље је оно чиме се људи и народи доводе у ред. Ту демократију која се претворила у насиље видели смо у евро-атланској слози нато пакта, бомбардовању наше земље и убијања деце и нејачи - запажа Мићовић, додајући да су у том бомбардовању хтели да бомбардују и спрже нашу свест о Светом Сави и уопште наше историјско и духовно памћење.

Црна Гора је, по речима Мићовића, постала подељена. „Једни су остали да сведоче и обнављају своје порекло, њима Немањићи нису окупатори него утемељивачи Цркве, државе и културе, Његош је за њих велики српски и васељенски песник, а не геноцидни писац. Кад је држава посегнула да растури последњи ослонац народу – Цркву, устао је тај народ са својим владикама, свештенством, са Светим Савом, Светим Василијем Острошким, Његошем, збацио из главе сву ту лажну државну бригу, сав тај хуманизам, посведочио живог Бога у себи. Због овог народног подвига нијесу звонила звона слободе само по Црној Гори него по свим српским земљама и даље, а чули су их и они који нису волели то да чују. Ето, због чега нам је важно православље Светог Саве који је израстао из тог дубоког корена, који Бог даје и обнавља из својих дубина“, поручио је Милутин Мићовић.

У културно-уметничком програму учествовали су: етно група „Траг“, гуслар Милета Пантовић, КУД „Коло“ из Берана, дечји хор „Младенци“, а водитељи су били: Ирина Зечевић и Васко Драговић.

Заблагодаримо Светом Сави, нашем путоказном светионику, који нам је својим животом и делом осветлио пут што у Небо води

У Центру за културу „Ненад Ракочевић“ у Мојковцу 24. јануара 2024. године одржана је Светосавска академија у организацији Епархије будимљанско-никшићке и мојковачке Црквене општине. Светосавском сабрању, преносећи благослов Преосвећеног Епископа будимљанско-никшићког г. Методија, обратио се архимандрит Данило (Трпчевски), игуман манастира Ђурђеви Ступови, поздравивши руководство Општине Мојковца, свештенство, монаштво и бројне Мојковчане.

„Није лако говорити у име Владике, а није лако говорити о Светитељу Сави, није лако говорити, а још теже је живети као што нам је Свети Сава заповедио да живимо сви у слози, у миру и љубави. Светитељ Сава, Архиепископ српски, јесте после Христа за Српску Православну Цркву утемељитељ. Он је основ и почетник, он је испосник, био је велики ктитор и учитељ и измиритељ и подвижник, човјек пун љубави од кога су сви светитељи узели узор и кренули његовим путем. Тај пут, тај његов дух и живот ми можемо да видимо кроз светитеље који су се касније у Српској Цркви и роду појавили, а који су сви имали пред собом узор живот и подвиг Светог Саве, првог српског Архиепископа. Свети цар Лазар Косовски је на узору Светог Саве жртвовао све за Христа и Царство које је непролазно, а оставио царство које је пролазно. Потом, кроз векове, Свети Василије Острошки, који се исто угледао на Светог Саву по својој љубави према Богу и према свим народима, било које вере или боје коже. Касније је Свети Сава био узор и Светом краљу Милутину, који се као задужбинар угледао на Светог Саву и подигао толико знаминитих и дивних светиња у српском роду. И Свети Петар Цетињски се угледао на Светог Саву, и Свети владика Николај Жички и Охридски, који је писао много о Светом Сави и оставио српском народу бројне књиге, написане духом светих, и Ава Јустин Ћелијски је говорио о Светом Сави, указујући како је Свети Сава наш узор, примјер и пут ка животу вјечном“, казао је архимандрит Данило, додавши да човек без Светог Саве не може да нађе прави пут.

„Блаженопочивши митрополит Амфилохије и владика Атанасије су се угледали на Светог Саву са љубављу према Цркви, према народу, према светињама, и они су дали нама примјер и дух Светог Саве могао се кроз њих да наслутимо какав је био Свети Сава, Архиепископ српски. Битно је да следимо његов пут који је био одрицење од свега земаљског препуштање Христу и задобијање Царства вечног. Само говорити о Светом Сави није довољно, мора да се чита његово житије, студира његов живот, да се угледамо на њега и кренемо путем који води у живот вечни“, рекао је игуман Данило (Трпчевски).

Светосавску беседу произнео је проф. др Јово Медојевић, оценивши да људска речитост није у стању да прослави и опише дивног светитеља и угодника Свете Тројице – Светог Саву Српског, који је, „будући сав у Богу Живоме, као верни ученик Христов, осењен Духом Светим“, сејао семе вере православне. „Српски принц Растко, монах Сава, игуман манастира Студеница, архијереј и први Архиепископ српски, помиритељ, ходочасник, дипломата, ктитор, књижевник, законодавац и побожник црквене уметности. У Савино време, српској држави требало је положити јак духовни темељ, стварајући самосталну, аутокефалну Српску Православну Цркву, која је верна изворној хришћанско–византијској Цркви. Без такве Цркве држава није имала сопствени дух. Зато, Свети Сава иде у Никеју код византијског цара и код васељенског патријарха да издејствује самосталност Српске Православне Цркве. Са архиепископском катедром у манастиру Жичи, први Архиепископ Српски Сава 1219. године установљава у свим српским земљама једанаест епархија од Јадранског мора до Косова и Метохије; именује Србе за епископе, устројава српску свештену јерархију и тиме поставља темељ Српској Православној Цркви. Тако целовиту и складну духовну личност као што је Свети Сава нема сваки народ. Свети Сава није само најзначајнија личност у српском народу XII и XIII века. Свети Сава је светионик словенског југа, у тој преломној историјској епохи једна од најзначајнијих личности тадашње хришћанске Европе, који је својим просветитељством спајао Европу и Азију, обједињавао и надахњивао балканске хришћанске земље“, беседио је Медојевић.

Он додаје да је Свети Сава путовао по српском народу и као Христов апостол учио народ вери у Бога Живога и Сина Његовог, Господа и Спаса Исуса Христа. Ни злобиви и пакосни Синан-паша, спаљивањем моштију Светог Саве на Врачару 1594. године, није могао да спали веру српског народа у нашег Светог оца Саву. Блаженог спомена Митрополит црногорско-приморски Амфилохије истицао је да је Свети отац наш Сава, Архиепископ и просветитељ српски и свеправославни. Његов пут је пут који води у живот, зато му и певамо као наставнику и учитељу пута који води у живот. Његови трагови, трагови којима је он ходио, остали су неизбрисиви у људском памћењу, а његови трагови су трагови светлости, трагови човечности, трагови богочовечности. Такви су његови трагови! Такви су трагови свих Божјих људи који су газили по овој земљи. Трагови Светог Саве миришу на веру, доброту; миришу на светост и на светлост, за разлику од оних других трагова који смрде нечовештвом, о којима је певао ловћенски пророк Петар II Петровић Његош, истиче митрополит Амфилохије - наводи др Јово Медојевић, напомињући да те неизбрисиве и миомирисне трагове и стазе Светог Саве налазимо и у Мојковцу.

„Духовне стазе Немањића у Мојовачком крају дуге су 770 годишњим трајањем од када је синовац Светога Саве, краљ Урош, први подигао град Брсково. И када размишљамо о протеклом животу Брскова поставља се питање зашто је Мојковац изабран и створен за привредно средиште средњевековне Србије. Верујем да сваки човек у овом граду има одговор на ово питање. Брсковски рудници, трг Брсково, брсковски динар који је био познат и као динар „са крстом и љиљаном“ и динар „са мачем“. Брсковски динар се помиње у Дубровачком царинском статуту. Као „динар краља Рашке“ и „рашки динар“ помиње се и у Венецији у XIII веку. Све ове појаве нису случајне“, сматра Медојевић, указујући да је светосавско памћење извор коме се често враћамо, и зато, воду са овог извора никада не смемо замутити.

Подсетио је да је у народу очувано много прича о Светом Сави, а народ верује да је Свети Сава зано све да види просто и јасно и као мудар саветник, вођа и заштитник. „Храбро је рушио застареле традиције, отварао нове видике, али и чувао оно што ваља. Због тога већ осам векова провејавају приче и легенде о Светом Сави... Свети Сава нас је учио како да се понашамо у радости, болести, жалости, разводу брака, у злу и добру, са пријатељима, непријатељима; како се чува народ, како се учи, о младости, старости, сељаку, сукобу, родитељима, женидби, удадби, помоћи ближњима, слоги и неслоги. Свети Сава нас учи о благим и оштрим речима, јер је благ језик дрво живота. Свети Сава нас учи „да отерамо мрачне мисли и утешимо срца своја. Весело срце је живот човеку. Радост као Сунце даје снагу и чини дане лепшим и плоднијим“. Свети владика Николај Велимировић каже: „Жива душа Савина присутна је и данас у животу народа српског. Небески Свети Сава моћнији је од земаљског. Њему је Створитељ даровао славу, и силу, и власт да буде стварни вођа народа српског и данас и до краја света“. Да заблагодаримо Светом Сави, нашем путоказном светионику, који нам је својим животом и делом осветлио пут што у Небо води. За дуго ми нећемо имати такву личност и таквог духовника од којег је Бог створио Анђела, од тренутка када је спаљено Његово свето тело. Свети Сава је постао бестелесна сила – српски анђео. И прва и последња корица српске историје носи и носиће лик Светог Саве. И ми, ововремени, остали смо дужни Светом Сави! Мислим да се не варам, ако кажем, да се тај дуг, макар као символ овога дана, може испунити према Светом Сави, првом Архиепископу српском, равноапостолу, равноанђелу и чудотворцу - поручио је проф. др Јово Медојевић.

У програму Светосавске свечаности учествовали су: КУД „Весна“ из Мојковца, гуслар Жељко Вукчевић, рецитатори: Вукан Вуковић, Кристина Илинчић и Неда Шћепановић, хор Преподобне мајке Ангелине из Никшића. Водитељи програма били су Сара Крговић и Милош Томовић.

Извор: Епархија будимљанско-никшићка