Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки г. Методије је освештао 20. јула 2024. године, на празник Свете мученице Недеље, обновљену цркву Светог Јована Крститеља у селу Тупан у Бањанима, коју је братство Комненовић посветило свом небеском заштитнику.

У чину освећења обновљеног храма саслуживало је свештенство и монаштво епархија Будимљанско-никшићке и Захумско-херцеговачке и приморске. По обављеном освећењу владика Методије је служио свету архијерејску Литургију, током које је свету тајну крштења и миропомазања примио новопросвећени слуга Божји Вукан Комненовић. Сабранима се пастирском беседом обратио протојереј-ставрофор Дражен Тупањанин, парох требињски, који води порекло од братства Комненовића, наводећи да је света Литургија слика онога што очекујемо и сенка небеске стварности, икона онога што долази:

„Ми смо данас на светој служби, испред овог обновљеног храма Светог пророка Претече и Крститеља, и као што је он у давнини говорио: Покајте се јер се приближило Царство небеско, тако и ми данас, имајући ехо тих речи у свом срцу и чувајући тај залог истине о приближавању Царства небеског у Цркви Христовој, стојимо овде као они који верују да се Царство небеско приближило. Цркве, храмови сведоче о томе да нам је Бог дошао, да је дошао међу нас да нас воли, да жели да будемо Његови, да жели да обнављамо своје срце и своју душу, а то се најбоље ради када се обнавља храм. Свака обнова храма не треба да буде раздор, него треба да буде слога, не треба да буде препирка, него треба да буде љубав. Дај Боже да то буде и овде и на сваком месту где се слави име Божје. Овде су живели и моји преци, пре век и по смо отишли из овог села у Требиње, али, ево, хвала Богу, нисмо заборавили, сећамо се својих корена, а оно што је најважније нису наши генетски корени, него корени наше вере. Видим овде ове крстове под којима су наши преци сахрањивани, знакови наде, љубави, близине Божје. Сваки пут када се осврнемо на гробљу то је порука коју наше очи треба да упију, наше срце треба да прими и која треба да се пројави у нашем животу кроз љубав, праштање, милосрђе, кроз све оно што је одсјај живота Царства које се приближило и које је права истина нашег живота и овог света.

Литургијском проповеди верни народ је поучио епископ Методије, пожеливши срећно обновљење и освећење древног храма у том благословеном месту:

„У Јеванђељу, кад је сликовито описивао шта значи Црква и заједница Божја, има један догађај кад је Господ наредио својим ученицима да иду на другу страну Генисаретског језера, да сами плове у лађи. Он је рекао: Доћи ћу ја за вама. Онда, у четвртој стражи ноћу, отприлике после три по поноћи, кад су се подигли таласи, а ученици били сами, онда је Христос ходајући по води пришао им, а они када Га видеше преподоше се као да су видели утвару. Он каже: Не бојте се! То је прво што је рекао заједници својој и што је стално понављао: Не бојте се, ја сам. Каже апостол Петар: Господе, учини да и ја ходим по води, а Он каже: Дођи! Кад је кренуо Петар, док је гледао у Христа није тонуо, чим је погледао у таласе и ветар, који су се дизали око њега и у своје окружење и околности, скинувши поглед са Христа почео је да се дави у мору овог живота. То је слика Цркве, где Му је Петар, тонући и давећи се, завапио: Господе, помагај. Он је пришао, извукао га, увео га у лађу и кад је ушао у лађу престао је ветар, престали су олуја и таласи, све се умирило. Лађа је символ Цркве, Црква је средство да дођемо до свог жељеног циља. И овај храм који је овде подигнут пре много година, ево данас је обновљен и обнављан кроз време и васпостављана служба у њему, само су средства и начин како да се дође до Царства небеског. Оно што у овом храму влада то је Христос, Његова љубав и благодат Божја и наша заједница који смо се овдје окупили око Њега и у име Њега, у славу имена Његовог, у спомен Светог коме је овај храм посвећен. То је слика Цркве и нашег пута ка Царству небеском и смисла нашег живота и наде нашег спасења. Без Цркве као средства спасења, а Христоса који је центар овог светог храма и без нас овде који смо се окупили око Њега нема заједнице, нема Цркве и нема спасења. Спасавамо се само у заједници, а да бисмо живели у заједници морамо да праштамо. То је прво и једино што нам је оставио Христос у молитви Оче наш да опростимо свима и да се тако надамо отпуштењу грехова и да нам Бог опрости сагрешења наша. Не постоји заједница савршена у којој нема трвења, препирки, замерки, конфликата, свађа. То не постоји, јер ово је земља, ово није рај, али има један спасоносни лек за то који нам је Христос оставио, а то је опраштање другоме. Не можемо другоме опростити ако се нисмо смирили. Шта значи бити смирен? То је прво у блаженствима које Христос својим ученицима и народу рекао на Гори: Блажени су сиромашни духом, тј. смирени који о себи високо не мисле, који нису надути, надмени, који не гледају све са висине, не мисле да су они нешто посебно, најзначајније, највредније, најпаметнији, најспособнији, најбољи, него скромно мисле о себи, у том смислу су сиромашни духом. Да то мишљење о себи које ум наш ствара, то лажно ја, тај его да то одстранимо и кад се њега одрекнемо некад изгледа као да смо се самог живота одрекли, толико је то болно за човека. То је оно што влада нама док се не сретнемо са Христом, а кад се сретнемо са Христом онда заборавимо на себе и своје мишљење о себи. Тада у правој светлости себе сагледамо. Чим човек високо мисли о себи то је јасан знак да је далеко од Бога, а кад скромно мисли о себи, кад је смирен то је јасан знак да дубоко и блиско осећа Христа у души својој, осећа близину Божју. Кад је Петар, кад га је звао Христос у апостолство, видео силу Христову и чуда која је Он створио и творио, он је рекао: Господе, иди од мене, јер сам грешан човјек и пао Му је пред колена, осетио је своју недостојност, осећајући Његову близину и Божју свемоћ. Кад се човек смири, он је онда блажен. Тако је и Христос рекао: Блажени су нишчи духом, сиромашни духом, односно смирени, скромни, непретенциозни људи, ненаметљиви, јер је таквих, каже, Царство небеско. Као што је гордост скинула архангеле са неба и у поднебесје их сурвала тако ће скромност и смирење да вазнесе на небо поново и васпостави живот у рајским насељима. Управо је обновљење овог храма у ствари смисао тога, не да ми украсимо ове дивне камене зидове које су наши преци подизали, а ми их данас обнављамо, него да обновимо ону љубав у овом храму и нашу заједницу и све оне дивне јеванђелске врлине које Христос од нас тражи, макар у оној мери у којој је нама то могуће и уколико имамо снаге, макар да се трудимо на том путу, а онда ће благодат Божја да усаврши све што што је несавршено и употпуни све што је непотпуно. Да се окупљамо овде и око других светих Божјих храмова у љубави и праштању, јачајући своју заједницу и наше међусобне односе, идући тим дивним, спасоносним путем спасења којим су ишли они који су подизали овај храм, наши свети преци и сви свети из нашег рода, ти духови племенити, ти витезови духа не само мача, јер је теже некад бити добар и опростити и скромно о себи мислити, него опасати се неким оружјем па кренути у заузимање цијелог свијета. Ако не заузмемо просторе свог срца и њиме на овладамо и будемо главни надзиратељи тог простора, а у њему призивајући име Божје док се Он у то срце не усели, јер је срце престо Господњи и то је оно што Господ од нас хоће. Срце твоје хоћу, говорио је псалмопојцу Давиду, то је оно што Он хоће од човека, а срце је центар људског бића. То није пумпа која пумпа крв и које је најбитнији орган у нашем телу, духовно срце је место у нашем бићу где само може ући Бог и у њему се настанити. Господ да нам очисти срца наша благодаћу и милошћу својом, да се ми потрудимо да опростимо ближњима својим, да их загрлимо и кажемо да их волимо и да све што можемо учинимо за њих и да тако овај свет направимо и учинимо макар мало подношљивијим местом за живот.

По одслуженој Литургији, заједничарење је настављено уз трпезу братске љубави. О братству Комненовић, који су пре више од пет векова саградили древни храм Светог Јована Крститеља, говорио је проф. Веселин Матовић, који је нагласио је да су цркву подигли после пада Херцеговине, када Турци и ислам преплављују Балкан, чиме су на бањском камену утврдили темељ свог идентитета, небоказе и земљоказе себи и потомцима. Комненовићи су, по речима проф. Матовића, некада у Бањанима били бројно братство, а временом су се расули широм света, носе друга презимена, као што су Николајевићи, Тупањци, Рогани, Бојовићи, Вукотићи, Јоловићи и Комненовићи из Боке, од који су били чувени политичари, привредници, културни радници, свештеници, игумани. О томе колико су били моћни и богати сведочи и храм у селу Тупан који је у то време могла подићи само властела. Председник Општине Тиват г. Жељко Комненовић је поздравио сабрање у име братства и Црквеног одбора, изразивши понос и радост због обнове храма и обнављања заједништва у месту порекла Комненовића. Одржан је културно-уметнички програм у којем су наступили: народни гуслар Ђорђије Копривица, интерпретатор етно песама Јелена Копривица, млади гуслар Огњен Копривица, изворна мушка певачка група „Бањани“, гуслар Горан Комненовић.

Извор: Епархија будимљанско-никшићка