Беседа Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија одржана 28. септембра 2024. године на светој Литургији у цркви Полагања ризе Пресвете Богородице у Бијелој

У име Оца и Сина и Светога Духа! Браћо и сестре, човек је створен као икона Божја. Створен је за рај, за Царство небеско. Створен је да живи у радости, у лепоти, у  пуноћи. Створен је, једном речју, да живи у љубави, у љубави са Богом и у љубави са другим човеком. А присуство Царства Божјег, присуство свих оних лепота и радости за које је човек створен, налази се управо у светој Литургији. Зато је света Литургија центар нашег живота, извор са којег се напајамо не само снагом, не само чистим мислима и добротом, него се напајамо самим Богом, тј. хранимо се самим живим Богом кроз Његово Тело и кроз Његову Крв, кроз свето Причешће. Ту се, на светој Литургији, заиста открива љубав Божја у односу на нас, али и ми исповедамо и потврђујемо своју љубав у односу на Њега и у односу на читаву творевину. Ту постајемо једно са Њим и једно међусобно. Света Литургија је заправо Царство Божје са нама и међу нама. У светој Литургији ми постајемо грађани тог Царства Божјег, Царства небеског.

Зато, браћо и сестре, не треба да нас чуди што је наш народ откад зна за себе изнад свега и пре свега, где год је одлазио, где год би се настањивао, подизао олтар Богу живом, подизао храмове. А ево, као што је то бивало, примера ради, када су Косово напуштали наши за време Арсенија Чарнојевића и долазили у пределе Аустроугарске, када су градили себи, као кров над главом, земунице, мале једнособне куће, зидали су велелепне храмове каквих је данас четири жива у Сент Андреји. А било их је седам тамо где је било само неколико хиљада житеља. Зидани су велелепни храмови који су били и остали центар духовности, али и плод и део културе нашег народа, којем се диве сви.

Ето, као што је то било тада тамо, било је и у овим крајевима пре тога, пре хиљаду година, ни мање ни више, када можемо претпоставити у каквим условима је живео наш народ и уопште људи тог времена. И питање је заправо да ли можемо то замислити ми који имамо у најмању руку изазов да будемо потрошачка бића, да будемо бића чији живот зависи само од оног што је споља и од оног што уносимо у себе. Питање је да ли можемо разумети да је неко можда стицао корицу хлеба уз зној, уз напоре, уз труд, и када је било питање чиме да се покрива у своме сну, био је спреман да зида олтар, да зида цркву, да зида храм који је требао да буде дом и кућа свих који се ту сабирају, и зато што је пре тога и изнад тога морао бити дом Божји, морао је бити и већи и лепши него што је то дом у којем скривамо, чувамо и хранимо своје тело. Тешко, дакле, можемо то да разумемо.

Међутим, ова светиња чији је олтар подигнут пре хиљаду година, па онда пре двеста година и овај велелепни храм, подигли су наши преци да овде долазе, да се уче смислу живота, да се уче лествици, каталогу вредности, да се уче ономе што је приоритет у односу на оно што је секундарно, да се науче Јеванђељу Христовом и Његовим заповестима. И не само да се науче, него да Јеванђеље Христово и заповести Христове постану живот њихов. Овде су долазили да науче науку Божју и да је разликују од науке људске, јер постоје, заиста, две науке, два начина живота, два система вредности, браћо и сестре. Један је јеванђељски, један је Христов, један је Божји, а други је људски, без Бога.

Одувек, од када је створен, човек се налазио на крсту да изабере да ли ће Божји, Христов и јеванђељски пут или људски, огољени, материјални, пролазни. Кроз векове је увек било тако, а и данас је исто тако. А наши преци, који су зидали овакве храмове где год су долазили, од Светог Саве су се једампут за свагда определили за Божји закон, за живот у Христу, за живот по Христу, а то, браћо и сестре, није ништа друго него закон који каже: Немој да чиниш другоме што не желиш да он теби чини. То није ништа друго него заповест, боље рећи, смерница која нам каже да је породица домаћа Црква, да је породица благословена Богом, да је она дата да би се у њој човек научио да је љубав смисао живота, да без Бога нема смисла живота, да чак иако смо најуспешнији, најбогатији, најлепши и најмоћнији, све то може имати некакав значај, некакву вредност у нашим животима, али ако је то ограничено нашим рођењем и нашим одласком из овог света, ако не постоји вечност, тј. ако не постоји Бог и ми у Њему, ако вечно не живимо - све је онда бесмислено, штавише, неретко може бити мука, пропаст, несрећа.

Дакле, Бог је благословио брак, породицу, дао је мужу жену и жени мужа да испуњавају заповест Божју која каже да двоје буду једно. Другим речима, дао им је брак да се, иако различити и по полу и по свему другом, боре са својим егоизмом, са својим самољубљем, са себичношћу, да отварају своју душу и своје срце, излазе из себе и грле једно друго, да у другоме виде смисао свог живота, тј. да претварајући се у љубав, муж кроз своју љубав према жени види смисао свог постојања, да кроз њено постојање види смисао свог живота и обрнуто, а онда тако и деца. Наш народ је дизао светиње да би се учио тој истини и тој тајни, да би се учио молитви, да би се учио вери, да би знао да је приоритет у нашем животу духовно, да би знао да ако је Бог у нашем животу на првом месту да ће онда све остало доћи на своје место.

Не можемо ми, браћо и сестре, ако се определимо само за логику људску мислећи да поправљамо свет око себе или хотећи да поправљамо свет око себе и друге изван себе и око себе, улепшати свој живот и осмислити га. Другим речима, не можемо очекивати да нам, ако имамо идеју о томе да поправљајући другог и оно што је око нас, живот може постати бољи и да ће нам бити боље. У Јеванђељу, у Цркви Христовој, овде, на овом месту, вером се учимо да само ако ми будемо бољи да ће онда бити боље и око нас. Само када смо бољи биће нам боље. Позвани смо да будемо бољи и да чинимо добро. Томе се учимо овде у храму који су наши преци подигли. Вером се томе учимо.

Дакле, браћо и сестре, чули смо данашње Јеванђеље, тј. одломке из два Јеванђеља. И једно и друго нам показују да постоје приоритети у нашем животу, да у зависности од тога шта је разлог, узрок и циљ нашег живота и делања биће и све остало. И у причи, коју смо чули, о Марти и Марији, видимо две сестре. И једна и друга воле Бога и верују у Њега. И једна и друга воле људе, али једна се бави спољашњим пословима који су неопходни и потребни, а друга је погружена у молитву и унутарњим својим бићем, духовним очима, види живог Бога. Ова што се труди, замара и служи жали се да јој треба помоћ и да није у реду од стране њене сестре што јој не помаже. Међутим, Господ вели да је темељ сваког деловања, сваке мисли и сваке речи молитва, созерцање и вера, да је само једно, браћо и сестре, важно: да је Бог на првом месту. Другим речима, када утемељимо себе на Христу и када све остало чинимо у складу са тим темељом, када све извире из тог темеља, онда све добија свој смисао.

Дакле, итекако треба да служимо, итекако треба да се сараспињемо једни за друге, да више водимо бригу о онима које волимо него о себи, али то мора бити у име Божје. То мора бити плод наше вере, мора бити плод нашег опредељења за Христа, исказ наше љубави у односу на Њега и у односу на ближњег. Ако није тако, онда се то претвара у обичну, тзв. хуманистичку, љубав, која може и да служи, која може и да даје од свога другоме, али то чешће служи задовољавању самопоштовања и сећању да су велики и милосрдни, јер неретко из таквих центара, хуманистичких и хуманитарних, поред помоћи долазе и оруђа рата, оруђа немира, оруђа зла, оруђа смрти. Једни те исти људи могу слати хуманитарну помоћ у неке угрожене крајеве у једном тренутку, али у другом тренутку шаљу и слали су и наоружање и оруђа којима треба људи да се убијају. Господ у данашњем Јеванђељу нас позива на љубав која је утемељена на Христу. На живот овде и сада, у чијем темељу је овде и сада Царство Божје, Царство небеско. Правила земаљска могу нама, браћо и сестре, бити спасоносна само ако су утемељена парадоксално на темељима Неба. Ако је у подножју земље и у подножју наших живота небески живот и небо онда смо ми заиста достојни следбеници наших предака.

Браћо и сестре, да сте благословени и да се увек на овом месту окупљамо, да се молимо Богу, да будемо спремни да Му служимо и да служио једни другима, да се сећамо наших светих предака и овде и на сваком месту, да овде научимо да не чинимо никада другима оно што не желимо да и нама други чине, да се овде учимо да будемо људи, да знамо да ће нас Бог питати кад дођемо пред лице Његово не шта су нама други чинили него шта смо ми њима чинили. Верујемо да ћемо Његовом љубављу бити оправдани, али и нашом спремношћу на самоспознају, а то значи на покајање у којем ћемо увек у радости славити Једног у Тројици Бога, Оца и Сина и Светога Духа сада и увек и у векове векова, амин.