На празник Светог Николаја Мирликијског, 19. децембра 2024. године, Његово Преосвештенство епископ будмљанско-никшићки г. Методије је служио свету архијерејску Литургију у манастиру Никољцу у Бијелом Пољу, који је том приликом прославио своју храмовну славу.

После читања светог Јеванђеља владика Методије је беседио о житију Светог Николаја Чудотворца, и указао да он и пре свог рођења био назначен да буде светило божанске истине, правде и вере:

„Да буде правило вере како се каже у његовом тропару, који певамо у његову славу, као и да је он образ смирења и кротости;  онај образ за који се сви боримо, да га конституишемо, да не изгубимо него сачувамо милошћу и благодаћу Божјом. Свети Николај је био од високородних родитеља Теофана и Ноне, који задуго нису имали деце. Али је онда Господ услишио њихове молитве и дао им дете, које је добило име свога стрица Николаја, епископа у Фатари, у области Ликије, где се Свети Николај родио. Он је од младости своје показивао да је предодређен за нешто више, да на овај свет није дошао за обични живот и занимања, па је живео онако како му је Господ назначио, да ослушкује Његову вољу и Његов тихи глас.“

Епископ Методије је истакао да је Свети Николај након што је сахранио своје родитеље, своје богаство, из љубави према Богу ненаметљиво и непретенциозно делио ближњима, којима је било потребно, чиме обилује његово житије:

„Он није помагао људе само да би само боље и квалитетније живели овде у овом животу, већ и онда када им је претило духовно сиромаштво и беда. А  Достојевски је говорио да је биједа порок, и то је духовна категорија а не имовински статус. Тако је Свети Николај помогао једном оцу који је имао три кћери, које није имао чиме да прехрани. Тај отац се био помирио са судбином али и прилозима демонским које му је ђаво сервирао и на шта га је наговарао, и он је хтео да своју кућу претвори у блудилиште, а да тела својих кћерки прода, да постану блуднице и тако зарађују за свој живот. Па када је, и пре него што је постао епископ, то Свети Никола сазнао,  он је тихо кроз прозор, под окриљем ноћи убацивао кесе са златом, да га некако одвуче и одврати од његовог наума. И тај човек је спасао не само своју породицу него и своју душу. Све време свог проповедања Свети  Никола је ону велику Христову истину проносио и говорио: Не бојте се од оних који убијају тело (то је било време прогона хришћана); Не бојте се оних који имају силу и моћ овде од овога света и који вам могу само физички наудити, него се бојте оне смрти која може убити душу и којом можемо изгубити, не дај Боже, вечност. Разних смрти има, има и ових физичких, биолошких, кроз које ћемо сви који смо се родили проћи, али је Христост рекао: Не бојте се тога, нису те смрти опасне.

Има смрти и финансијских, економских, политичких или било којих других, али  ни оне нису опасне, бојте се духовне смрти душе, а он је, управо спасавајући своју душу, знајући суштину Христове науке и друге поучавао и водио тим путем. У његовом животу све се десило по  вољи,  благослову и бладодати Божјој, ништа по вољи и  одлукама људских сабрања и скупштина, размишљања и рационалних расуђивања. Сваки догађај у његовом животу био је дубоко везан и долазио је само од Његове воље и благодати. Тако је и рукоположен за свештеника, а онда када се поклонио у Светој земљи и светињама, почев  од Гроба Христовог, до осталих места куда је Христос проповедао и пролазио, одлучио је да тамо остане, да се никада више не врати у свет,  да остатак живота проведе у усамљеничком животу и безмолвију. И опет му се јавља Господ и каже: Није то твоје назначење, врати се међу људе. И он смирено и кротко, како се каже и у његовом тропару, врати у Миру, у ликијску област, где је живео као странац, сиромах и просјак, за кога нико није знао. И тихо се Богу молио“, беседио је владика Методије.

Он је подсетио и на догађај који је уследио, када су се сакупили епископи да већају кога да изаберу за наследника, некон што се епископ из Мире упокојио, и након што су, не могавши да се договоре помолили Богу, да им Он покаже пут:

„И онда је најстарији од тих епископа уснио да треба да оду испред Цркве, саборног храма тог града, и да изаберу за епископа првог који зором уђе у храм и који се буде звао Николај. Он је то својој браћи архијерејима рекао и они су стали да чекају и када је под окриљем ноћи наишао Николај они су га питали: Како се се зовеш? Он је ћутао, а на поновно питање смерно је одговорио: Ја сам Николај. И они су тада препознали прст Божји и бирали га, и он је постао епископ, и бива хиротонисан, мимо његове воље, опет  смерно и кротко приклања главу пред оним што му је Господ послао и за шта га је назначио.“

Иако су многа чуда описана у житијима, која је тешко и набројати нарочито она после његове смрти, један од главних догађаја се, како је подсетио владика Методије, десио након Миланског едикта и престанка прогона хришћана:

„Али онда су кренуле перфидније, теже и љуће борбе од те спољашње, кроз прогон,  које су Цркву само јачале. А ове тихе перфидне борбе које су долазиле после су биле јереси које су наилазиле и које су квариле Христову науку, пут спасења, убијале душу хришћанску. И тим поводом је и сазван први Архијерејски сабор, Васељенски сабор 325. године, када се сабрало 318 светих Отаца који су могли окупити у то време, под окриљем тадашњег Цара Kонстантина. Свети Николај је целог живота био миран и кротак подносећи са смирењем и када њега нападају, ослушкујући шта му Христос говори, али када је кренула Христова вера да се квари молио је јеретика Арија на сабору да то не ради. А онда када више није могао ништа да му каже и да овај прими у својој ђавоиманости и поседнутости у којој је био, Свети Николај га је ударио по образу. Ударио га је по ономе што је он давно изгубио. Ударио га је не да га повреди зашто што га је мрзио, него да га подсети на оно шта је изгубио и због чега је његова вечност доведена у питање. Сви тадашњи учесници сабора, свети Оци, осудили су га због таквог поступка и узели му архијерејско достојанство. А онда се Богородица и Христос јављају патријарху, и говоре приказанијем, тако што му Христос даје златно Јеванђеље и жезал, а Мајка Божја му враћа омофор и ставља око врата. То је био сигнал за архијереје да су погрешили, да је то што је урадио Николај било по Божјој вољи и благослову, и вратили су га у архијерејско дојстојанство“, беседио је владика Методије, додајући да његове мошти данас почивају у Италији, у Барију и да и даље проповедају громогласно љубав Божју, истину, правило вере, правду и све оно за шта је живио Свети Николај Мирликијски Чудотворац.

Указујући на оно за шта се целог живота борио Свети Николај, владика Методије је призвао молитве овог светитеља да и ми благо које имамо овде и које је изнад наших свакодневних потреба, прелијемо онима који оскудевају:„Јер је и Свети Николај као и свети Оци, давно рекао и то је велика истина коју не смемо да заборавимо, да је среброљубље корен свакога зла.“ Свети Николај је, казао је на крају епископ Методије, спашавао и оне који су били неправедно прогањани. „Тако је спасио и тројицу младића који су невини осуђени на посечење. Он је улетео међу народ и од џелата отео сабљу и бацио, пре него што је овај замахнуо да их посече. И рекао им да ће се заузети за њих код цара, а да ће ове који су довели до тога разобличити. А онда су се ови покајали молећи га за опраштај. Дакле, среброљубље је корен свакога зла а чување образа залог нашег будућег живота и наше вечне судбине. Нека би молитве Светог Николаја утврдиле наша клецава колена на путу спасења, којим сви ми колико ко има снаге ходимо,  да  би смо на том путу сачували образ и приспели и доспели у сабор светих међу којима је Свети Николај. Богу нашем, Богу љубави нека је слава и нека је слава Оцу, Сину и Светом Духу сада и увек, у векове векова“, беседио је владика Методије.

Извор: www.eparhija.me