Беседа Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија одржана 29. децембра 2024. године, на празник Материце, на светој Литургији у храму Светог Василија Острошког на Бежанијској коси

У име Оца и Сина и Светога Духа.

Браћо и сестре, читаво Јеванђеље Христово, а конкретно ова јеванђељска прича, у суштини има једну те исту поруку, а та порука јесте чињеница и истина да је Бог по својој суштини љубав, да све што је чинио и што чини чини из љубави, а крајњи циљ Његове творачке љубави јесте да сви дођу у познање истине, да сви буду спасени.

И ево, пред ове божићне дане та се чињеница и истина јеванђељска у пуноћи открива и потврђује. Потврђује се да је Бог као љубав увек на нашој страни и, још прецизније, увек на страни сваког човека. Ако заборавимо чињеницу да је Бог љубав и да је он Отац свих људи, онда је неминовни след догађаја да полако заборављамо једни на друге; да ближњег, ако имамо унутарњег егоистичног разлога, полако дехуманизујемо и претварамо у предмет; онда није чудо да после таквог следа догађаја другог видимо као љутог непријатеља, да ближњег брата свог видимо као свог противника. На крају крајева, није ни чудо што смо онда спремни да га елиминишемо. То је матрица по којој функционише човек који не познаје Христа. То је матрица свих сукоба и ратова кроз историју, па и данашњих сукоба и ратова. Људи убијају људе зато што не виде да су међусобно браћа, а не виде да су међусобно браћа зато што не познају истину да је Бог заједнички Отац свих и да је Његова прва и последња реч.

Бог је љубав у својој суштини и то показује на дан који ћемо ускоро прославити, јер је постао један од нас, премостио је јаз који постоји између Бога и људског рода, између Бога, Сина Божјег, Господа Христа и сваког од нас. Дакле, Он је већ учинио све што је требало да се учини и све што је нама неопходно. Ономе који има отворене очи и срца, који има веру, који има љубав или који се труди да верује и труди се да воли, ништа више од тога није потребно, тј. ако се ухвати за ту истину и ту чињеницу, ако та истина постане основ и темељ његовог живота, онда и све остало добија свој смисао и долази на своје место. У сваком другом случају све постаје хаотично, губи се ред и поредак. Ако било шта уместо Господа Христа дође на Његово место, добијамо једну искривљену слику живота, и спољашњег и унутрашњег.

Тако и данас ова прича то јасно показује, јер Господ у причама говори онима који Га слушају да би лакше разумели тајну Царства небеског, да би лакше Њега прихватили као Спаситеља, као смисао, као суштину, као оријентир, као основ, као почетак и крај и садржај нашег живота. Ова прича, дакле, јасно открива Господара, Домаћина, који позива на Вечеру, Бога као Домаћина који позива на вечеру као тајну Царства Божјег. У времену када Господ прича ову причу, вечера је била велики догађај. Бити позван на нечију вечеру значило је доживети велику част, гостопримство – љубав, једном речју. Био је то најважнији догађај. И Господ, дакле, позива сваког човека и не само да позива, него је дошао у сусрет сваком човеку; и дошавши у сусрет сваком човеку, позива сваког од нас да прихватимо тај сусрет. Наравно, зависи од сваког од нас појединачно да ли ћемо учествовати у Вечери, у тајни Божјој, у љубави Његовој, у радости; да ли ћемо се најпре определити за то да прихватимо Његов позив, а онда када се определимо, да ли ћемо улагати снагу и напор да се достојно припремамо за ту Вечеру, за тајну Царства Његовог. Ма колико били слаби и немоћни и знали да се не можемо увек на прави начин исправно припремати за оно што нам Господ дарује, у најмању руку, важан је овај почетак, опредељење. Ако смо се определили, онда смо једанпут заувек, у векове векова, изабрали Христа као средиште, као центар нашег живота, а по слабости у свакодневном животу ми ћемо одступати и удаљавати се од тог центра. Међутим, никада у центар нећемо поставити никога и ништа друго. Ако тако будемо чинили опет љубављу Христовом, љубављу Божјом, имаћемо снаге да устајемо кроз покајање, кроз преображај и кроз врлину да се враћамо том центру.

Вечера је већ готова, Царство је већ спремно! Све је са Христом дато и даровано сваком од нас, а бриге овог света су најчешће плод маловерја и из маловерја развијеног егоизма и самољубља, које помрачује ум и охладњује срце. Од помраченог ума и хладног срца јављају се различите фрустрације, разне врсте страхова од којих сваки није ништа друго него пројава, одблесак и потврда најдубљег и најстрашнијег страха који разара наш живот, а то јесте егзистенцијална усамљеност, тј. смрт. Страх од смрти и све што из њега произилази није ништа друго него страх због помраченог ума и хладног срца; немогућност да видимо колико смо благословени и колико нам је дато лепоте, мудрости, светлости и радости љубављу Божјом, јер Господ је један од нас и сви смо створени по Његовој слици и прилици. Довољно је само да гледајући ваша лица видим у вама Христа, да у сусрету са тобом видим Господа живог и да се ослободим свих фрустрација и страхова који ме везују за кулу егоизма, за кулу гордости, за кулу самољубља, за кулу охолости. Ако видим икону Божју у сваком од вас онда видим и заједничког Оца, а онда сам и спреман да, као и свако од вас, уз помоћ Божју, јер без ње не може ништа, уз благодат Божју, јер без ње не може ништа, у смирењу и са смирењем, као цариник из Приче о фарисеју и царинику, узмем крст свој и примим реч Христову и одазовем се Његовој љубави, одазовем се ономе што већ постоји, а због мрака у себи нисам био способан да видим.

Данас славимо Материце, прошле недеље су били Детињци, а онда имамо Оце. И у сваком о тих дана славимо оно без чега не постоји наш живот, не постојимо ми као заједница, али славимо и потребу да се одвезујемо, да се ослобађамо. Везујемо најпре децу, па мајке, па оце, а онда када нам дају неки поклон, ми их одвезујемо. Поклон је израз љубави. И сви смо везани одсуством љубави. Та символика данас да нам мајке дају поклон када их будемо одвезивали није ништа друго него потврда да је љубав оно што нас ослобађа и одвезује, даривање ближњег; а нема светије личности у животу сваког од нас од личности мајке и она заправо и јесте искључиво само љубав. Благодаћу и по промислу Божјем даје нам живот, а онда и свој живот кроз читав наш живот, са молитвом Богу и жељом да будемо најбољи од себе. Зато одазовимо се на позив Христов срцем, верујући да Он боље зна од нас. Одазовимо се на Његов позив, на Његову љубав, а то значи ускладимо свој живот са Јеванђељем Његовим, са заповестима Његовим и будимо благодарни мајкама на љубави коју су нам давале и дају, јер љубав је оно што ослобађа и њих, али и њихова љубав ослобађа нас. Љубав уопште ослобађа од свега, љубав – Господ наш Исус Христос – који љубављу нас ослобађа од пролазности, од смрти и дарује сву радост, лепоту, смисао, вечност, Царство Божије у којем га славе анђели и сва творевина, а ми се придружујемо и славимо Њега и Његовог Оца и Духа Светога и сада и увек и у векове векова. Амин.