Беседа Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија одржана 5. јануара 2025. године на крају свете Литургије у храму Светог великомученика и победоносца Георгија у Старој Бежанији

Хвала Богу, данас смо се причестили и, хвала Богу, данас нас је толико било да је овај храм био мали да у њега уђемо сви иако неки, нека им Бог помогне и нека их благослови, са злурадошћу говоре да су нам храмови празни на опаску свих нас да имамо потребу за изградњом још храмова како бисмо могли сви да се сабирамо у храмовима не зато што мислимо да смо бољи од других, не зато што мислимо да смо важнији од других, него баш због тога што знамо да смо слаби, немоћни и грешни, што знамо да смо људи и што знамо да нам је потребан Бог и да нам се Бог у својој пуноћи показује у Цркви Његовој кроз свете тајне, кроз свето Причешће, кроз своје Тело и своју Крв. Зато знамо да имамо потребу за служењем свете Литургије, за учествовањем у светој Литургији и да нам је за то добродошао и потребан простор који се зове храм, храм Божји.

Наравно да је свако до нас храм Духа Светог и да Бог борави у нашим срцима, али они који то у себи освесте, који постану свесни тога, знају да то није довољно, да није довољно бити сам са Богом, него да када смо заједно са Богом имамо и потребу да будемо и једни са другима, да будемо заједно, да будемо за једно, да будемо за једног Бога, да будемо са Богом, али да истовремено будемо сви у Њему сабрани, да у Њему будемо Сабор. То је Црква. Зато се радујемо што смо данас овде служили свету Литургију и што знамо да се молимо једни за друге, што знамо да се молимо за читав свет и за све људе, а посебно и нарочито за оне који не виде Христа као свог Бога и Спаситеља и који, за нас је то благослов по речи Христовој, нас виде као своје противнике и своје непријатеље, али нам дају шансу да надиђемо себе, да превазиђемо своју самозаљубљеност, свој егоизам, своју гордост, своју себичност. Дају нам шансу да не гледамо на то ко је тај који тако нас посматра, него да у њему видимо икону Божју, да видимо самог Бога, да видимо Христа и да будемо спремни да, баш због тога што нам саплиће ногу и што нам се противи, можемо показати да смо Христови, јер Он управо оне који Га одбацују – а свако од нас Га у свом животу на неки начин одбацује – воли, спасава и долази међу њих, тј. долази међу нас да каже: „Ја сам ваш, ја сам са вама, ја сам ваш пријатељ, ваш брат, један од вас. Иако сам Бог постојим да бих вас љубио, грлио и волео, да се радујете једни другима, да се радујете мени и да се радујем Ја вама, јер показујете да ме волите, да хоћете да будете једно са мном, зато што – иако говорите лажи једни против других, иако клеветате једни друге, иако оговарате једни друге, иако чините неприлике једни другима, иако понекад наносите и зло једни другима – ипак на крају разумете да једни без других не можете, разумете на крају да сте једни другима потребни, разумете да сте оно што јесте зато што вам је стало и до других, што разумете да кад хоћете да будете моји и да ме волите морате то потврдити једни према другима”.

Дакле, радујем се, браћо и сестре, што смо сабрани данас овде, на дан рођења Светог Српског Златоуста, Светог владике Николаја, али и на празник Отаца. Имали смо Детињце, па смо имали Материце, а данас имамо Оце. Само српски народ има овај начин обележавања три недеље пред Божић, као што има многе друге своје посебности које су Богом благословене. Али ево, на овај начин српски народ хоће да покаже искуство Јеванђеља које говори да је породица Црква у малом и открива шта је породица. Ту су деца — да нам се покаже да смо сви деца Божја. Ту су мајке — да нам се покаже да без мајки нема благослова и нема живота и да је свака мајка израз и сведочанство и потврда Богородице као Мајке Божје која нам дарује живот вечни, да је свака мајка она кроз коју долази биолошки, телесни наш живот, али истовремено и она која нас упућује на пут врлине, добра, лепоте, љубави радости, на пут спасења. И ево, пред сам Божић имамо и Оце, имамо и биолошке оце, који нас упућују на Оца Небеског, који нас упућују на то да је отац позван да дарује себе свецело својој породици, да сав буде љубав, да ништа не оставља за себе и све поклања онима које му је Бог даровао. Истовремено нас постојање оца подсећа и на то да имамо Оца Небеског. Дакле, открива нам Црква да је породица заједница оца и мајке и деце и да су сви позвани, да свако на свој начин и по своме дару носи крст Христов, а то значи распеће, то значи жртву, а заправо значи радост, јер је то љубав.

Нека је срећан празник, да смо сви благословени и да верујемо речи Божјој колико можемо, знајући да не можемо много, да унесемо реч Божју у свој живот, да живимо по њој. То је једини сигуран пут иако узак и тежак, али пут кроз који ми, мало-помало, упознајемо себе и на крају знамо ко смо. А пре тога или паралелно с тим, познајући Бога, упознавајући Га као једнога у Тројици, као љубав, као Спаситеља, као живот вечни и као Оног који — говорићемо за неколико дана читавим својим бићем, једним умом и једним срцем — јесте мир наш.

Нек сте благословени и праштајте што сам још мало одузео неки тренутак ваше љубави. Нека све Господ благослови.