Беседа Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија одржана 6. јануара 2025. годне, на Бадњи дан, на светој Литургии у цркви Светог Александра Невског у Београду

У име Оца и Сина и Светог Духа! Браћо и сестре, речи које је Господ упутио пастирима, преко анђела свога, а које су упућене и нама данас и свим људима свих времена, јесу: „Не бојте се!”. То, наравно, није случајно, јер страх је једно од основних својстава сваког човека, не напросто телесни или психолошки страх, иако и ти страхови постоје. Страх који заокупља људску природу и сваког човека који носи ту људску природу јесте дубоки егзистенцијални страх, страх од небића, страх од тога да се наше постојање претвара у апсолутно и потпуно ништавило, једном речју — страх од усамљености, самоће у времену и простору, али и у вечности. Тај страх истовремено јесте и немир. Он производи немир на сваком плану, будући да постоји у нашим душама, он порађа и немир у нама. Тај немир који постоји у нама се око нас шири у концентричним круговима, он се препознаје у нашим међусобним односима, познаје се као немир који се често претвара у искључивост, у страх од свега што је око нас, а нарочито у страх од другог, јер је тај страх од другог истовремено и немир са другим, са ближњим. Други је ближњи, јер свако створен као икона Божја јесте брат или сестра, а немир је одсуство мира са Богом који је Бог љубави и Бог мира, па самим тим и присуство страха од Бога. Немир у нашим душама брише нашу спознају, познање Бога као Бога љубави и ствара у нама страх од Њега, претвара Га у оно што Он није, у виђење Њега као казнитеља, као прогонитеља. Стога није случајно што нас Господ обавештава, и после Рођења Христовог преко својих анђела и много пута у Јеванђељу, да се не бојимо. Страх је, дакле, немир, одсуство близине. Дете које је далеко од загрљаја своје мајке готово по правилу доживљава страх и чим осети заграљај мајчин, када се нађе у наручју мајчином, оно се умирује, улази мир у његову душу и страх полако нестаје, нестаје због присуства заграљаја, због присуства љубави мајчине.

Сутра славимо Рођење Христово, Рођење Сина Божјег као човека, који тим својим Рођењем долази да исцели наш страх, страх у нама, да одагна немир из наших душа, само ако ми то хоћемо. Долази Господ, и као мајка што грли своје дете и доноси му мир и љубав, тако и Он, загрливши људски род, људску природу и сваког од нас, доноси мир и одгони страх. Доласком Његовим у свет мир је дошао и страх је изагнан. Потребно је да ми, читавим својим бићем, тај мир Његов, тј. Њега и љубав Његову, примимо у своје срце, у своју душу. Најпре је важно да разумемо да нам је Он потребан и да имамо веру у Њега, да знамо да је због тога дошао, да имамо веру у Његову реч, а онда да Њега и Његов мир учинимо својим животом, чинећи све што је до нас, у смислу подвига и практиковања свих христоподобних врлина. Тек када почнемо да уносимо принципе речи Божје у свој живот или једноставно речено Његове заповести, тек тада видимо ко смо и шта смо. Те Његове заповести и принципи постају наше огледало и разумемо колико смо слаби и немоћни, разумемо колико не можемо сами, али истовремено разумемо и вером прихватамо дар који нам Господ доноси. И баш због тога што не можемо сами, знајући да нам је благодат Христова потребна, вапимо за њом и молимо се Њему. Тада одлази страх и долази мир у нашу душу, у наша бића, у наша срца, долази мир којим нас је Бог измирио са собом, али нам дао и капицитета, снаге и енергије, да можемо да се миримо међу собом. Да бисмо се мирили међу собом, поред тога што је важно да схватимо своју немоћ, важно је да разумемо да и други, ближњи наш, има своје немоћи и да зато не будемо судије без милости, него да будемо отворена срца и да праштамо све свакоме као што Господ нама прашта и као што се молимо да нам прашта. Штавише, молимо се да нам опрости као што и ми опраштамо ближњима својим. Дакле, да будемо отвореног срца, да примамо све и сваког управо онаквим какав он јесте, трудећи се да носећи мир Христов у себи преносимо тај мир на ближњег, да препустимо сваког љубави Божјој као најбољем и најснажнијем леку који лечи сваку душу живу.

Нека би Господ дао да са радошћу, одагнавајући сваки страх и немир из својих душа, примимо мир Христов, примимо Њега Једног у Тројици Бога, како бисмо Га могли са анђелима и читавом творевном славити управо речима које смо чули у данашњем Јеванђељу: „Слава на висини Богу!“, а онда када славимо на висини Бога нека буде и мир на земљи, мир међу нама. Амин!