Беседа Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија одржана 19. јануара 2025. године, на Богојављење, на светој Литургији у храму Светог Саве на Врачару

Бог се јави, браћо и сестре! Заиста, Бог се јавио нама људима и Бог је одговорио или, боље рећи, одговара на наше потребе, на наша питања. Oдговара нама људима на захтев, суштински и најважнији, смисла нашег постојања. Откад постоји човек, откад постојимо ми људи, одувек постоји само једно питање: Има ли живот смисла? Или се то питање рачва у троједино питање: Одакле сам, ко сам и куда идем?

Можемо ми људи имати све, можемо бити слављени, важни, успешни, можемо бити испуњени свим оним са чим се сусрећемо у животу и оним што је у нама и што је изван нас, али на крају крајева, будући да имамо свој почетак, готово свако зна секунду и тренутак свог доласка у овај свет, на свет из ког, нажалост, то је питање, нико не зна када ће отићи, али сви знамо суштински и дубински да ћемо отићи, иако наши животи то не потврђују и не показују. Најчешће, када би нас неко оцењивао по ономе што чинимо, закључио би да ми нисмо свесни да ћемо из овог света отићи. Све оно што је претходило подлеже једној врсти принципа и правила, а све оно што следи има и другачији садржај и другачије параметре.

Дакле, када би нас неко оцењивао по ономе што чинимо, што мислимо, што говоримо, могао би закључити као да нисмо свесни да из овог света одлазимо и да нам није стало до смисла, да ми себи не постављамо ово питање: Одакле долазим, ко сам и куда идем? Наравно да је то само обмана, самообмана психолошка, да је то неретко стављање под тепих оног што је суштина, јер често немамо снаге јер смо слаби и грешни људи. Штавише, не желимо да будемо бољи, не бисмо да напустимо свој мали, ситни, на петопарцу, на тераси атома комфор, а негде дубински не само да знамо, него нам то показују свакодневни страхови и фрустрације. Када би неко могао да измери само себе, колико је тренутака у дану исфрустриран и у страху, а колико без страха, био би фрапантан, сигуран сам, резултат, почевши од мене, не изузимам себе из те приче. Дакле, смисао који захтева подвиг и искорак из себе постоји, браћо и сестре, и он је ту.

Ево, на данашњи дан славимо Богојављење. Све до четвртог века Богојављењем се називао празник који у себи сажима више догађаја: и Рођење Христово и Крштење Његово, догађаје који par exellence по преимућству показују и откривају шта је то Бог припремио за нас, ову нашу потребу да има смисла наш живот и потребу да љубав траје, да су поред нас они које волимо непрестано и да смо ми поред њих; јер живот наш има смисла због тога што постоји онај који је поред нас и кога волимо и који воли нас, а све то је ништа друго него одраз саме суштине живота. Глад и жеђ за Богом Бог нам не само открива, него и сам постаје саподвижник у трагању за пуноћом, за храном, за живом водом која може наситити нашу жеђ. Он сам и јесте та храна и то пиће. Он се открива као љубав и зато је љубав смисао нашег живота, јер Бог је смисао. Открива се, заправо, као Један и као Тројица на данашњи празник када се крштава Господ наш Исус Христос.

Погружавајући се у воду, чујемо глас Очев који каже: „Ово је Син мој љубљени који је по мојој вољи” (Мт 3,17). Истовремено, у виду голуба Дух Свети силази на главу Сина. Дакле, имамо пројаву Оца, Сина и Светог Духа, Оца беспочетног, који у вечности рађа Сина и из којег происходи Дух Свети. Имамо дакле Тројицу, а опет је Један Бог. То је најдубља и најважнија богословска истина, истина наше вере, да је наш Бог Један, али није самац, није усамљеник и самом себи довољан, хладни судија и прогонитељ и неко ко поставља искључиво и само правила за наш живот. Јесте Један Бог, али је Отац, Син и Свети Дух, заједница љубави. Не постоји као усамљеник, као индивидуа. Кад год кажемо Отац подразумева се и Син и Дух Свети, јер реч Отац подразумева заједницу. Не постоји Отац сам по себи. Отац подразумева постојање Сина, али и Син не постоји без Оца, већ реч Син подразумева да има и Оца. Дакле, наш Бог је заједница, заједница љубави, не заједница антагонизама, не Тројица који се такмиче ко ће бити већи, ко ће бити важнији, ко ће коме служити, не Тројица супарника, него Један у Тројици Бог који је љубав, а ми смо створени по Његовој слици и прилици.

Шта то значи? Значи то да наш живот има смисла само онда када живимо трудећи се да волимо. Важно је запамтити: трудећи се да волимо, јер то значи да ми, нажалост, неретко не волимо и често не волимо или не волимо довољно и никада нећемо волети довољно, као што не верујемо довољно, јер у Јеванђељу у име свих нас је рекао капетан: „Верујем, Господе, помози моме неверју” (Мк 9,24). Волим, Господе, помози да волим више — то је смисао нашег постојања. Нажалост, браћо и сестре, читав свет и са свих страна ми једни друге засипамо мржњом, искључивошћу, поганошћу, агресивношћу и, штавише, неретко то сматрамо исправним и врлином. Ако ја не будем бољи, ако ти не будеш бољи и ти не будеш боља, нема шансе да ће нам бити боље.

Можемо променити безброј одеће, безброј одежди, променити моду, носити час дуге час кратке хаљине, можемо све споља изменити, али ако не изменимо своја срца, ако не будемо разумели да морамо волети једни друге, да морамо уважавати једни друге, да морамо поштовати једни друге, да морамо чувати једни друге, не може нам бити боље. Ако ми није стало до тебе, ако ти није стало до мене и ако се не трудим да учиним све да не будем далеко од тебе и ако се не трудиш да учиниш све да не будеш далеко од мене, а то подразумева то да ако се не трудим да се мењам изнутра, да будем бољи према теби и ако се ти не трудиш да се мењаш и не будеш бољи и боља према мени, не може нам бити боље. Остаће само дистанца, остаће само хладноћа, остаће празнина, свако ће остати сам. У напону адреналина, у напону хистерије, имаћемо утисак да је све у нашој руци и да све захтева да изменимо оно што је споља, а ми да останемо исти; ја да останем исти и ти да останеш исти и иста и да ће онда бити боље — то не може!

Ево, Господ наш Исус Христос је отишао да се крсти крштењем за опроштај грехова. Безгрешни, савршени Господ је толико смирење показао, због кога? Због тебе, због вас, због мене, због нас, да би нас добио за себе. Он је пристао на то да узме грех твој и мој на себе да би нама било боље и да би једном за свагда рекао: Буди бољи, чини оно што ти говори Јеванђеље и биће нам боље и биће ти боље, нема другог пута. Господ је прихватио крштење за опроштај греха. Он безгрешан, а ми, полазећи од себе, кажемо: Ја сам савршен, ја сам безгрешан, ја сам исправан, ја не треба да се мењам, ја не треба да будем бољи, него то све важи за тебе да би нам онда заједно било боље. То неће моћи. Неће моћи без покајања. „Покајте се, јер се приближи Царство Небеско” (Мт 3,2). Да ли смо свесни тога, браћо и сестре, ко је од нас без греха? Без покајања нема нам излаза.

Завршићу, опростите што сам одужио, опет и по ко зна који пут причом из Старог Завета, причом о Содому и Гомору. Умножио се грех у Содому и Гомору и Господ је одлучио да спржи Содом и Гомор. Појавио се онда дивни, свети и праведни Авраам и сажалио се на своју браћу и сестре у Содому и Гомору, приступио Господу и рекао: „Господе, сачувај овај град. Сачувај ако нађеш, ако има педесет праведника у њему” (Пост 18, 21-25). И Господ је пристао на то. Када је отишао Авраам да нађе педесет праведника, није их било. Онда опет, имајући љубав према својим ближњима, моли Господа: „Господе, ако има четрдесет, сачувај их све”. Господ пристане и на то, али не нађе ни толико. „Али Господе тридесет ако нађем, сачувај”. Ни тридесет није нашао и спуштао је своју нагодбу Авраам све до десет, па ни десет праведника није нашао и било му је вероватно више непријатно да се толико цењка са Господом.

Дакле, браћо и сестре, будимо праведнији и будимо бољи. Буди ти праведнији и буди ти боља и сто пута више од вас ја да будем бољи, а онда биће нам боље и разумећемо да је наш Бог и Тројица и Један, да је Света Тројица, да је свако оно што јесте, али и свако афирмише оно што јесте кроз заједницу зато што је заједница, зато што је једно. Отуда све што чинимо мора бити проверено том тајном и том истином да ли изграђује или разграђује. А знаћемо да ли је то тако ако ми, свако од нас, стане пред Христа и пред Јеванђеље Његово и провери себе у ономе што стоји у Јеванђељу. То је огледало. Провери себе онда када покушаваш да испуњаваш заповест Божју. Тада ми упознајемо себе. Можеш ли, када Господ каже: Узми крст свој и пођи за мном, да пођеш за Њим? Као што је рекао младићу који му је пришао и питао Га: Шта да радим да бих добио живот вечни (Мт 19, 16)? Хтео је младић савршенство и пуноћу, а Господ му каже чини то и то и на крају: Ако хоћеш да будеш савршен, узми крст свој и пођи за мном. И младић је отишао тужан. Био је гладан вечности, али није био спреман да се одрекне себе, да се преображава, да се труди да буде бољи, али бољи у складу са Јеванђељем Христовим, а не бољи по параметрима, вредностима и идеологијама овог света. Нека би Господ, браћо и сестре, дао да будемо бољи, да се кајемо, да клекнемо пред Христа појединачно и заједно и у том нашем клечању и молитви у сузама и труду да будемо бољи просијаће и засијаће благодат Духа Светог и учиниће да нам онда заиста и у правом смислу те речи буде боље.

Нека сте срећни и благословени! Осветили смо воду богојављенску учествујући тиме у тајни крштења Господа нашег Исуса Христа. Нека вам свима Господ да добро здравље, међусобно разумевање, најпре у породици, у комшилуку, па надаље међусобну подршку и снаге да носимо крст свој, да служимо Христу, да будемо једно са Њим и једно међу собом. Нека Господ благослови, срећан празник!