Данас је велики благослов за све нас и ја се тако осећам, јер је ово један од оних дана за који са пуним правом можемо рећи: Ево дана, који створи Господ, радујмо се и веселимо се у њему (Пс 117, 24).

Радујем се и веселим заједно са вама, зато што смо се окупили овде да потврдимо да су чудни и недокучиви, али у исто време и благословени путеви Господњи. Јер, ми смо то поколење које је благословено, зато што можемо да ходамо стопама Господњим и што смо могли да будемо сви заједно учесници оног догађаја којег је било тешко уопште и замислити, а то је да смо сви ми овде присутни, сви они који живе овде у Републици Северној Македонији, у Србији и где год, који верују у Христа, а потичу из нашег рода – једна Црква. И то једна Црква је много снажније од било ког другог и другачијег јединства, зато што свако друго јединство може бити више или мање снажно и може имати дужи или краћи рок трајања, али пре или касније, као што има свој почетак има и свој крај. Јединство у вери јесте јединство, које се зида на непоколебивом камену темељцу који се зове Исус Христос, а то је живи Бог. То јединство јесте пре свега дар одозго, дар Божји, и може имати свој почетак у историји, али с обзиром да је Он тај који је камен темељац, као што је беспочетан јесте и бескрајан, и то јединство онда јесте бескрајно и јесте заувек, јесте вечно у векове векова. Јединство два народа и свих народа који су једна Света, Апостолска и Православна Црква, јединство два народа македонског и српског, и српског и македонског и свих оних народа који су рођени Духом Светим и повезани једном вером. То заиста јесте велика радост и велики благослов и питање је колико смо свесни тога, а Господ је нас недостојне употребио да будемо потврда те чињенице и те тајне.

Доживели смо данас да се у овом благословеном граду, славном, царском и часном Скопљу, које се због значаја за овај део Балкана поетски пореди и са Цариградом, окупимо да заједно, саборно, ми архијереји две Цркве, а у исто време једне Цркве, заједно са високим државним званичницима Северне Македоније, Србије, Црне Горе, Републике Српске, представницима овдашњих српских организација, најдражом браћом и сестрама Скопљанцима и житељима других места и градова, прославимо 850. годишњицу од рођења Светог Саве, првог поглавара самосталне Српске Православне Цркве, највећег српског светитеља и просветитеља. Стога осећам обавезу да изразим и дубоку благодарност Вама, Блажењејши, Влади Северне Македоније и руководству Скопља на томе што сте сви заједно домаћини овог догађаја од историјског значаја.

Дакле, Свети Сава нас окупља и данас нас је овде окупио да наставимо његово дело, да смело наставимо оним путем Господњим којим смо кренули, а који нас је и довео до ове тачке. Куда води тај пут којим је ишао Свети Сава? - упитаће се они који не знају његов живот и његово дело. Свети Сава је, као благодатни брат Христов, како каже Свети Николај Жички и Охридски, прилазио свим крштеним народима као браћи Христовој, а не као странац странцима. Народи са којима је долазио у контакт то су осећали са љубављу, зато пто је Свети Сава одлазећи у сусрет и ступајући у контакт са многим народима пре свега сведочио и проповедао Христа и Његово Јеванђеље, а онда представљао и сведочио свој народ. И зато многи, видевши у њему лепоту Христову, лепоту благодати Божје, заволевши Светог Саву, заволели су по правилу и његов народ.

Међутим, вреди поменути у овом времену, али и у овом граду, да је Свети Сава, а оно што вреди за њега вреди и за друге православне светитеље, поготово за оне просијале у овој благословеној македонској земљи, градио најбоље пријатељске односе не само са крштеним народима, православним и римокатолицима, него и са браћом муслиманима. Он је тада, у тринаестом столећу, посетио и склопио пријатељство са калифом Великог Вавилона, тј. данашњег Багдада и султаном Великог Египта, односно Каира. Ми, дакле, идући путем који нам је указао Свети Сава, на који су указивали свети Петочисленици и други православни свети и данас настојимо, управо по примеру и у духу Светог Саве, као православни народи и православни хришћани да градимо најбоље могуће односе и пријатељство са свима.

О Светом Сави се може говорити, а вероватно ће бити и у следећим излагањима речи, на много начина. Најпре би било тешко изабрати са које тачке гледишта говорити о њему, а са које год бисмо отпочели да говоримо требало би нам не један сат него двадесет и четири сата, и седам дана, и месец дана, и године, и опет не бисмо испричали причу о Светом Сави. Шта је све он био за наш народ? Његовим напорима наша Црква је добила аутокефалију. Он је био онај који је утемељио сваку врсту и сваки правац у уметности у нашем народу, и у архитектури, и у сликарству и књижевности… Градио је болнице, гради0 је светиње. Он је унапредио односе са свим Источним Патријаршијама, тј. са свим Православним Црквама. Већ рекосмо да је имао пријатељске и братске односе са исламским светом, са Римом. И где год је могао, од Јерусалима преко Свете Горе до Италије, градио је светиње и даривао све оно што је потребно величању Бога и уздисању славе Божје. Све то је Свети Сава чинио, али он би био само један од неимара, један од великих градитеља у историји људског рода, да није имао још нешто додатно, нешто што је посебно, нешто што га је учинило просветитељем, а то је да је он био просвећен и освећен благодаћу Духа Светог. У најранијој младости, то сви знамо, када је тешко доносити радикалне и трајне одлуке, определио се, уместо да носи царску круну, да се обуче у монашку ризу и да читаво своје биће и све што има, и ум и речи и мисао преда Христу Господу, да благодат Божја учини да оно што су били његови дарови буде преображено и да узраста, да то буде простор у коме се пројављује сам Господ Христос. Опредељујући се за то да му Христос буде центар живота, да му Христос буде на првом месту, знајући да када се определи за Христа као централну тачку свог живота, онда ће и све остало бити усклађено са том тачком и све остало ће бити доведено у ред и поредак и све остало ће добити своје право место. Определио се за то да не мења спољашњи свет са циљем да чинећи га добрим њему буде добро, него, знајући да само изнутра где седи и Господ и благодат Божја, промена може довести до тога да ако је добро у нама биће добро и споља, тј. опредељује се за то да се труди да он буде бољи, да га благодат Божја усавршава како би онда било боље и споља. Дакле, није се определио за то да се све око њега измени а да он остане исти како би њему било боље.

То је оно што је важно и за сваког од нас. Двоједина је истина да нам Христос мора бити на првом месту, како би све остало дошло на своје место и да ми, свако од нас, морамо бити бољи да би нам заједно било боље. Управо то опредељење је учинило Светог Саву местом и простором на којем се пројављује благодат Божја и пројављује светост и чини Светог Саву светим. Зато је он као свет могао бити просветитељ, али не само у српском народу, него баш као и сваки светитељ који се уподобљава Христу, поистовећује са Христом, надилази своје време и свој простор, своје биолошке датости и постаје универзални човек, тј. постаје светитељ свима, сваком човеку и свим народима. То важи за Светог Саву и за сваког светитеља.

Зато се радујемо што нас је данас овде у Скопљу окупио. Радујемо се што смо сви заједно и молимо се Господу да благослови молитвама Светог Саве српски народ где год да се налази, да буде један у вери, један у христомислију, један у врлини. Да благослови и македонски народ и све народе света, да молитвама Светог Саве низведе мир у сваку душу и у сваки народ и да Божји мир Христов буде оно што је амбијент и атмосфера у којем живимо сада, а тако ћемо сигурно да живимо и у векове векова, амин. Нека све Господ благослови. Срећан празник!