Свети Кир, угодник Божји, рођен је и васпитан у Александрији, у Египту. Беше то чувен лекар. И лечаше телесне болести не примајући награде, а богонадахнутим поукама својим и примером врлинског живота свог лечаше душевне недуге међу људима. Долазећи болесницима, он им говораше не о прописима Галена и Хипократа, већ о завештањима светих пророка и апостола и о томе како се треба чувати од грехова који бивају узроци телесних болести. Јер је обољење душе теже од свих болести тела и када душа много болује од грехова, често се дешава да и тело пада у тешку болест пошто Бог допушта казну за грехе.

Тако Свети Кир, поучавајући болеснике и проповедајући им реч Божју, многе Јелине приведе познању истинитог Бога и обрати у хришћанство, исцеливши им и душе и тела изврсним леком. У то време цароваше нечестиви цар Диоклецијан и он диже гоњење на хришћане. И Свети Кир, славни лекар александријски, би оптужен царском намеснику александријском да је хришћанин и да многе поучава хришћанској вери. Намесник нареди да га ухвате, а Свети Кир сазнавши за то побеже из Александрије и Египта и оде у Арабију. Ово он учини не што се бојао мука и смрти за Христа, већ што се повињавао речима Христовим: Кад вас гоне у једном граду, бежите у други (Мт 10, 23), што је хтео да још буде од помоћи ближњима и што је желео да прими монашки чин како би себе боље припремио за страдање за Господа свог. И чим дође у Арабију, он одмах узе на себе монашки анђелски лик. Његов долазак у Арабију био је по нарочитом промислу Божјем да би и тамо избавио многе од идолопоклоничке пропасти, упутио на пут спасења и привео Христу. Он напусти тамо и свој лекарски занат, јер доби од Бога дар чудотворства и више није лечио болести лековима, већ је молитвом и речју исцељивао од свих болести. И због таквих чудеса његових слављаше се име Христово, и огромно мноштво идолопоклоника напуштаху своју заблуду и обраћаху се Христу, истинитом Богу.

Свети Јован, пак, беше родом из Едесе, побожан хришћанин, иначе римски официр. Кад настаде Диоклецијаново гоњење на хришћане, он остави свој официрски чин и славу овог света, и отаџбину, и дом, и родбину, и богатство, сматрајући све то за трице и отпутова у Јерусалим. И бавећи се тамо неко време, он чу за Светог Кира и чудеса која чини, јер се слава његова беше пронела свуда. И силно зажеле да види тако великог угодника Божјег и да живи поред њега. Стога отпутова најпре у Александрију да тражи Светог Кира. Али кад га тамо не нађе, он се стаде брижљиво распитивати за њега где се налази. И сазнавши да је у Арабији, он журно отпутова тамо. И кад га пронађе, он се свом душом прилепи уз њега. И би очевидац чудеса његових и постаде усрдни подражавалац врлинског живота његовог. У то време би изведена на мучење за Христа једна богољубива жена, Атанасија, са три кћери своје, које се зваху: Теоктиста, Теодотија и Евдоксија. Оне беху одведене у град Каноп у коме идолски жрец беше Касијан, а градоначелник Сиријан. Када за то чуше свети Кир и Јован, бојаху се да не отпадну од Христа мале девојчице, јер су оне у тако младим годинама могле не само претњама бити уплашене, него и самим ласкама лако преварене. Јер најстаријој међу њима Теоктисти беше петнаест година, Теодотији тринаест, а Евдоксији једанаест. Уз то јe Свети Кир зебао и од њихове мајке Атанасије, да се она не би због деце преклонила јелинству, не желећи да гледа где јој љуто муче децу и немилосрдно проливају крв њихову, јер је познато колико мајка по самој природи пати срцем својим због деце своје. Зато Свети Кир реши и отпутова у град Каноп да утврди у вери Христовој девојчице и матер њихову, да их ободри и охрабри за подношење мука. Са Светим Киром пође и Свети Јован. И када стигоше у Каноп нађоше у оковима Атанасију и њене кћери и многим богонадахнутим поукама утврђиваху их у љубави Христовој да радо положе душе своје за Господа Христа.

О томе одмах би обавештен градоначелник Сиријан, јер неко од не знабожаца дође к њему и рече му: Нека два нова и непозната човека појавише се у нашем граду, један је y монашкој одећи, а други у војничкој. И они сада наговараху оне оковане девојке да се не поклоне боговима нашим, него да остану чврсте у безбожној вери својој. И још их саветују: да се не покоравају наредбама царским; да поштују једино неког Исуса, и да само Њему одају божанску част, не марећи за смрт. Чувши то, Сиријан се разјари и нареди да их одмах обојицу доведу пред њега. И ухватише Светог Кира и Јована и изведоше их на суд пред безбожног судију Сиријана. Кад их угледа, он их упита: Ви ли се то, бедни непријатељи богова наших, трудите да обманете девојчице и да сваковрсним смицалицама умножите хришћанску веру на срамоту цара? Но иако сте досада били безумни, ево сада се одреците ништавне вере своје која је пуна свакојаких враџбина, па молбама и жртвама умилостивите богове наше. Тако ћете, не само избегнути муке које вас очекују, него ћете се удостојити и почасти од нас. Не поступите ли тако, онда ћете искусити на себи јарост и неумољиви гнев не само Сиријанов и Диоклецијанов, него и самих богова, мада су они врло милостиви, али су немилосрдни када их бешчесте. На то свети Кир и Јован одговорише: Наш је обичај да мало говоримо о многим стварима, али ово знај: ми нити ваше ништавне почасти желимо, нити се Христа одричемо, па ма како страдали за Њега. Тада Сиријан, сав бесан од јарости, шкргутну зубима и рече им: Када бисте иоле имали памети, ви безбожници, требало би да сте благодарни човекољубљу судиј, и одрекавши се своје заблуде избегнете грозне муке. Али пошто у вас ништа друго не видим сем гордости, непокорности и охолоумља, то нису потребне многе речи, него треба одмах да приступимо делу, јер ћете на тај начин и жељену награду добити и, против своје воље, царском се наређењу покорити.

Рекавши то, намесник нареди да се доведу девојчице с мајком и пред њима стаде свете мученике Кира и Јована на разне начине мучити: бичевима их шибаше, моткама тукоше, свећама жегоше, па им ране оцтом и сољу полише и сувим крпама трљаше; онда им ноге у врелу смолу ставише и још их на многе друге муке метнуше. А све то чинише да би им се осветили за дрскост и сломили њихово јунаштво и да би заплашили девојчице и матер њихову које су ово посматрале. Али богомрски мучитељ не ycпe ни у једном ни у другом. Јер нити поколеба јунаштво светих страдалника, нити могаде заплашити девојчице и њихову мајку. Тада мучитељ нареди да одреше свете и стаде мучити свету Атанасију и кћери њене. И пошто их је дуго мучио, њега спопаде стид, јер виде да се слаби женски пол у јуначком страдању ничим не разликује од силних и несавладљивих мужева, светог Кира и Јована. Оне имађаху исту љубав ка Христу и веру, подношаху исте муке за Њега и, крепљене Богом, имађаху исто јунаштво и страдаху као у туђем телу, нимало се не обазирући на муке, јер гледаху ка љубљеном Женику свом, Христу Богу, који са висине славе своје посматраше страдање невести својих и помоћ им своју пружаше. Видевши то, мучитељ нареди да престану мучити свете мученице и донесе одлуку да их мачем посече. А оне иђаху весело на смрт као на свадбу. И бише одсечене свете главе блаженој Атанасији и трима благословеним ћеркама њеним: Теоктисти, Теодотији и Евдоксији.

По посечењу светих мученица, опет бише изведени на суд Свети Кир са Светим Јованом. Мучитељ им се обрати дугим говором, нагласи како му је стало до њиховог живота и здравља, показа им поклоне, указа на муке и најзад запрети смрћу. Но када виде да је све то узалуд, он изрече овакву пресуду: Галилејском учитељу Киру и једноверном му Јовану, који су презрели царску наредбу и одбили да принесу жртву великим боговима, наређујем да се по закону царском одсеку главе. И војници их узеше и посекоше их тридесет и првог јануара 311. године на оном истом месту, где и свете девице са мајком својом положише душе своје за Господа свог. А потајни хришћани узеше света тела њихова и кришом их чесно сахранише у цркви Светог апостола и еванђелиста Марка у засебним гробовима: у једном – мученике Кира и Јована, a y другом – Свету Атанасију са кћерима. После много година, за време благочестивог цара Теодосија Млађег, Свети Кирил, патријарх александријски, доби наређење преко анђела Божјег те пренесе мошти светих мученика Кира и Јована у насеље Манутин да би истерали одатле мноштво демона, у славу Христа Бога нашег, слављеног вавек са Оцем и Светим Духом, амин.