Беседа Његове Светости Патријарха српског г. Порфирије одржана 4. јуна 2025. године на светој Литургији у цркви Светог Јована Владимира у београдском насељу Медаковић

У име оца и Сина и Светога Духа. Браћо и сестре, ми често изговарамо реченицу која је истинита, која је истина, а која гласи да Црква није од овога света, али јесте у овоме свету. Шта значе те речи? Јер Црква је Христос а ми смо као удови, као делови Тела Христовог. И кад кажемо да Црква није од овога света, ми не мислимо само на то да Црква није од овога света зато што је Господ наш Исус Христос Син Божји. И то је истина, али Он је и Син човечији, Он је Богочовек, Он има потпуну људску природу али има и потпуну божанску природу. Зато се у  Њему нама открива Бог онакав какав Он јесте, али у Христу нама се открива и човек, тј. какав треба да буде човек, какви треба да будемо ми, ја, ти. И зато кад кажемо да Црква није од овога света а да јесте у овоме свету, ми хоћемо да кажемо да смо с једне стране као Црква одвојени од света, а с друге стране да смо у свету. Напросто, то не значи ништа друго до ли што се тиче начина живота, правила по којима Црква живи, правила која су другачија у односу на правила по којима свет живи; притом када кажемо свет, ми мислимо опет на начин живота, мислимо на начин живота који је за почетак другачији, а често и потпуно супротан начину живота који нам Христос открива као исправан, као правилан, као спасоносан, као здрав начин живота, као нормалан начин живота. А све то што Господ нама открива бележе јеванђелисти у својим Јеванђељима и нама остављају као правила живота.

Правила, принципи по којима живимо или начини на којима живи Црква, тј. ми православни хришћани, дефинисани су речима Христовом, дефинисани су законом Божјим, заповестима Његовим. И зато за нас хришћане, примарна, најважнија правила, једина која су за нас одређујућа а и судбоносна јесу правила која су забележена у Јеванђељу и која нам је Господ открио а живе их светитељи Божји, Црква Христова у своме искуству кроз векове. Та правила су врло једноставна – то су заповести Божје, а заповести Божје нису наредбе, него смернице, тј.  нису наредбе које спутавају нашу слободу, опет нашу здраву природу, наш нормалан начин постојања. То су смернице које нам помажу да лутајући кроз Сциле и Харибде овога света, имамо путоказ и да се што је могуће мање изубијамо, што је могуће мање будемо олупани о ветрове и буре овога света, а да идући кроз успоне и падове, никада не изгубимо пут који нас води спасењу. Дакле, заповести Божје јесу израз љубави Његове у односу на нас, то су помоћна средства. И зато сваки други закон, без обзира од кога долази, ми проверавамо законом Божјим; сваку другу реч, без обзира ко је изговара, ми проверавамо Христовом речју, јеванђељском речју, речју Цркве. И ако се та реч уклапа у реч Јеванђеља, у реч Цркве, онда је она за нас прихватљива, а ако је супротна речи Јеванђеља, тј. речи Цркве, онда нас у најмању руку не занима, не интересује нас. Притом, немамо ништа против тога да свако ко хоће да живи по тој другој и другачијој речи, да њу изабере за правило свога живота, то и учини.

Ми знамо истину која нам је Богом откривена и зато смо благословени, али зато имамо неупоредиво већу одговорност: одговорност да оне који бирају други и другачији пут не осуђујемо па чак и онда када су против нас, него напротив да се молимо за њих, јер Господ је и због њих дошао. Он је дошао са циљем да сви дођу у познање истине. Уосталом, у данашњем Јеванђељу прва реченица коју је Господ изговорио рекавши: Ово вам заповедам да љубите једни друге. Наравно да љубимо једни друге, најпре да љубимо једни друге ми међу собом, да волимо једни друге; да љубав буде центар живота у породици. Ето, то је заповест – заповедам вам да љубите једни друге. Зар је то нешто што ограничава слободу било ког човека? Зар то није нешто што је здраво, што је нормално, што је исправно, што  је једино здраво и једино нормално и једино исправно? Да сви чланови породице воле једни друге. Притом, волети није апстракција, него да истрпиш – муж жену, жена мужа, родитељи децу, деца родитеље. Да понесе свако свакоме бреме, да га подржи, да га разуме, да му опрости и да му тражи опроштај. Да га једном речју воли као самога себе јер тиме потврђује да воли Бога читавим својим бићем. Да љубимо једни друге –  ту пре свега у породици свако свакога и свако опет поштујући своје место, своју позицију у тој структури, у поретку породице. Јер поредак је оно што је здрава природа света, људског рода и човека. Ни из чега, из хаоса, Бог позива свет у поредак.

Дакле, насупрот поретку јесте хаос, а ми, слушајући заповест Божју, учимо се поретку, реду, нормалности, здрављу, тј. бивамо учесници тајне спасења у заједници са Богом кроз љубав и у заједници љубави међусобно. Али баш зато што се опредељујемо за Христов завет, баш зато што смо Црква, често ћемо бивати несхваћени, али ћемо често бивати и одбацивани, прогањани, клеветани, осуђивани и Господ нас упозорава да то није због тога што смо нешто значајни и важни, да то није због тога што смо ми по себи било коме и на било који начин препрека и сметња у овоме свету који у злу лежи и који не бира средства да дође до својих циљева. Слаба смо ми брана и препрека било којом људском силом сили овога света који у злу лежи, која је често уперена и против самога Бога. Али откуда онда да можемо бити сметња било коме, да нас ико одбацује, осуђује, проклиње? Па отуда што, чак и онда када нисмо врлински до краја, када не живимо у потпуном подвигу љубави и одрицања од себе и распињања себе свету и када не идемо у потпуности путем христовим, само наше опредељење, сама чињеница да постојимо јесте потврда и пројава истине Божје и Јеванђеља Христовог. И својим постојањем ми подсећамо онога који се удаљио од закона Божјег, од љубави Његове, од заповести Његових, на ту чињеницу да он у злу лежи, да чини зло. И то га наравно изнутра као бумеранг зле стреле које испаљује и која се враћа њему, истински га рањава и не да му мира у непрестасној агонији, у непрестаној анксиозности, у немиру, једном речју. И зато му смета Црква и зато кроз векове видимо многе људе који су изабарали зло као начин свога постојања, мржњу, да немилосрдно запенушани јуришају на Цркву Христову, јуришају на верни народ Божји.

Дакле, због тога што само наше постојање јесте огледало у којем они могу да виде себе и своје истинско стање. То и значе речи Христове: Да нисам дошао не би греха имали. Они мисле да ако избришу сваки знак присуства Божјег, постојања Његовог, да ће тиме њихова савест бити мирна, да ће се уселити мир у њихове душе. Али Господ је дошао и основао своју Цркву и она није од овога света, али јесте у овоме свету да би била знак прековечни, да би била огледало, да би преображавала овај свет нашом вером и благодаћу Божјом, благодаћу Духа Светога, која се оприсутњује кроз Цркву свету Христову у овоме свету и преображава свет. Дакле, Црква постоји да бисмо се ми спасавали и да би она преображавала свет, а не да би се саображавала свету, не да снисходи свету, не да се удвара свету, не да очекује аплаузе и похвале од овога света, него да воли свет, да воли читаву творевину Божју и да је призива у Царство Христово, које није од овога света, али јесте присутно у овоме свету.

Зато нека би Господ дао да никада не одступимо од своје вере, да никада не напустимо Крст Христов независно од тога каква је свакодневница, каква су искушења, да ли смо у радости или пролазимо кроз невоље. Држећи се Крста Христовог, држимо се Васкрсења Његовог, сведочимо тајну крсноваскрсну, не само својим речима славећи Њега, него славећи Га читавим својим бићем, Њега једнога у Тројици Бога, Оца и Сина и Светога Духа сада и увек и у векове векова, амин.