Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије служио је 2. јула 2023. године, на празник Светог Јована Шангајског, свету архијерејску Литургију у храму Светог Саве у Београду.

Саслуживали су преосвећена господа епископи ремезијански Стефан и марчански Сава, викари Патријарха српског, са свештеницима и ђаконима Архиепископије београдско-карловачке. 

Патријарх Порфирије је, тумачећи овонедељну јеванђељску причу, рекао: - Све што чинимо у свом духовном животу, држање закона Божјег, чување православне вере, живот у православној вери, треба да буде израз наше љубави према Богу и потврда наше спознаје да нисмо довољни сами себи и да својим силама и снагама не можемо ни један корак да учинимо на путу свога спасења. Подсећа нас Господ да је Он почетак и крај, да је све у Његовој руци, да је све у нашем животу израз промисли Његове и љубави Његове у односу на нас, а да са друге стране постоји потреба да и ми чинимо све што можемо, све што је до нас, са пуном свешћу да смо пролазни, са пуном свешћу да без благодати Божје, без Бога који је изван времена и простора, наш живот јесте ограничен управо тим временом и простором.

Свету Литургију у храму Светог Саве својим појањем су улепшали чланови Здруженог хора Српског певачког савеза Америке (САД и Канада), који је основан 1931. године. У данашњем саставу хором диригује протиница Јелена Вранић, док је председник Српског певачког савеза г. Бред Хијаз.

Беседу патријарха Порфирија доносимо у целости:

Браћо и сестре, често ми, православни хришћани, имамо утисак да је довољно што смо православни хришћани да би били мили Богу, да нас Бог поштује, да нас цени, да нас више воли него друге. Другим речима, сматрамо да је довољно да смо крштени и да онда, формално, само споља посматрано, себе зовемо хришћанима. Сматрамо да уопште није важно какав је наш живот.

Ми јесмо православни хришћани који треба да се трудимо да живимо по заповестима Божјим, по Јеванђељу Христовом. Међутим, често мислимо да због тога што смо православни хришћани који имамо Јеванђеље Христово и заповести Божје као правила свога живота, да је то гаранција, да је то показатељ да смо бољи од других. Често имамо потребу да  држање Закона Божјег прикажемо пред другима. Када постимо хоћемо да други виде и да хвале и да препознају као нешто велико, као нешто што нас издваја од других. То што чинимо милосрђе, што смо близу оних којима је потребна помоћ, хоћемо по сваку цену да буде видљиво и не само да буде видљиво, него хоћемо да нам се због тога одају и признања. Желимо да нас хвале, да то људи препознају као особину која нас чини узвишенијима, да смо бољи од других. И ево у данашњем Јеванђељу Господ не укида потребу да будемо припадници Цркве, да следимо Христа, да идемо за Њим. Не укида потребу да се трудимо да држимо Закон Божји и да живимо по речи Христовој, по Јеванђељу Његовом, али подсећа, кроз данашњу причу, да је важно да знамо да је то наша суштинска и унутрашња потреба, да нас то чини достојанственим иконама Божјим.

Дакле, подсећа нас то да све оно што чинимо у свом духовном животу и држање Закона Божјег и чување православне вере и живот у православној вери треба да буде израз наше љубави према Богу и потврда наше спознаје да нисмо довољни сами себи, да својим силама и снагама не можемо ни један корак учинити на путу свога спасења. Подсећа нас Господ да је Он почетак и крај, да је све у Његовој руци, да је све у нашем животу израз промисла Његовог и љубави Његове у односу на нас. Са друге стране, постоји потреба да и ми чинимо све што можемо, све што је до нас, са пуном свешћу да смо слаби, да смо грешни, да падамо, са пуном свешћу да смо пролазни, са пуном свешћу да без благодати Божје, без Бога који је изван времена и простора, наш је живот ограничен управо у времену и простору. Имамо слику једнога многобошца који долази Христу и тражи помоћ од Њега. Управо слика тог многобожца разбија стереотип лицимерног фарисејског духа који инсистира само на спољашњем држању Закона Божјег. Овај човек о којем слушамо у јеванђељској причи је многобожац, капетан у римској војсци чији се слуга разболео. Чувши за Христа као исцелитеља, капетан долази да тражи помоћ за свога слугу. Познато је какво васпитање пролазе они који постају официри, познато је да ту често нема пуно емоција у односу на потчињене. Нарочито ако су избачени из строја као што је овај болесни војник за кога се његов официр заузима код Христа. Било би за очекивати да тај који је елиминисан због болести, можда због рана које је претрпео у неком боју, буде одведен са фронта и строја, из активне војске и да ужива неке можда почасти али далеко  од бриге актуелног свога официра. Међутим овај официр, овај капетан, иако је многобожац, показује милосрђе, показује да има емоцију, показује да осећа бол свога потчињеног. Са друге стране, долази Христу и тражи помоћ од Њега. Господ показује да не гледа на то да ли неко формално припада Цркви, да ли се назива хришћанином, него гледа на срце, на душу, на унутрашње расположење свакога који му прилази - да ли му прилази са вером и са смирењем, а овај капетан је показао и да има поверења у Христа, у љубав Његову, у Његову чудотворну моћ. Он, који је владар који има под влашћу и своју војску и тадашњу Палестину, долази код онога који је подчињен, који је роб и од њега тражи помоћ. И то је оно што треба да знамо: поверење, вера, али и смирење и смиреноумље. Без смиреноумља сваки наш подвиг губи се, нестаје, потпуно је безначајан. Не може донети плода. Неће Бог препознати такав наш труд као нашу жртву и израз љубави према Њему и према ближњем. Међутим, смирење тј. смиреноумље управо светитељи Божји показују. Они живе интензивнијим подвигом од било кога другог.  Иако живе у непрестаном подвигу вере, љубави, милосрђа они непрестано имају свест о томе да им је у узрастању и духовном животу потребна благодат Божја, потребна сарадња Божја. Имају свест о томе да смо ми као људи - створена бића немоћни и да смо, у исто време, онда када смо смирени пред Христом свемоћни, толико моћни да сваки од нас може постати сасуд, средство кроз које Господ чини чуда. И зато нека би Господ и свима нама дао вере и смирења, смиреноумља овог капетана и вере у то да је све у Једноме у Тројици Богу, Оцу и Сину и Светоме Духу, кога славимо сада и увек и у векове векова. Амин!