Беседа Његове Светости Патријарха српског г. Порфирије одржана 25. јануара 2026. године на светој Литургији у храму Светог Саве на Врачару

У име Оца и Сина и Светога Духа. Браћo и сестре, чули смо два одломка из посланица aпостола Павла Тимотеју и Ефесцима и чули смо два одломка из Јеванђеља. И не зна се шта од онога што је прочитано и што смо чули носи у себи снажнију и важнију пороку за нас хришћане, за наше животе.
 
Најпре из одломка из Јеванђеља по Матеју видели смо да је Господ из Назарета отишао у Галилеју. У Назарету је започео или, боље рећи покушао да проповеда о Царству Небеском, али тамо је био одбачен и отуда је она реч која каже да нема пророка у своме месту. Међутим, важније од тога је чињеница да је Господ отишао у Галилеју незнабожачку, како вели Јеванђелист. Дакле, отишао је у крајеве у којима су живели они који нису били део изабраног народа Божјег, а иако је било таквих, они су разводњели своју веру. Овим поступком Господ показује да није дошао само неком човеку или одређеној групи људи и да оно што често и ми мислимо да због тога што смо православни хришћани довољно је да верујемо и да је Бог само наш или, још погрешније, да смо само ми Божји. Чак и у Старом Завету изабрани народ Божји није том својом изабраношћу имао одређене привилегије у односу на друге људе.
 
Бити изабран значи имати службу или, како ми то данас волимо да кажемо, имати одговорност, тј. позвани смо, ако смо изабрани, да сведочимо и да служимо, како каже апостол Павле, у савршавању светих дела служења, да служимо сазидању тела Христовог. Јесмо почаствовани и јесмо привилеговани утолико што нас је Бог препознао, али немамо привилегије у односу на друге чињеницом да смо део народа Божјег и чињеницом да смо изабрани, него свако има одређен посебан дар од Бога. Једни су, вели, апостоли, други су пророци, неки су јеванђелисти, а онда имамо и пастире и учитеље. Свако има одређену меру дара Христова да би кроз тај свој дар, служећи сведочењу Царства Божјег, узрастао у меру савршенства, у меру савршену, у меру пуноће Христове. А усавршавати и испуњавати свој дар значи одговорити Богу и кроз свој дар дозволити да Он оприсутни Себе, да Он буде видљив кроз наш дар, тј. кроз наше сведочење.
 
Дакле, чак ни изабрани народ Божји није био привилегован, него је добио службу да сведочи свим људима тајну Христову. И зато Господ, одбачен међу од својих, показује да је Бог свих људи и одлази у Галилеју незнабожачку да покаже да је Он Бог који воли сваког човека и да је свако створен да дође у заједницу са Њим, у познање истине. Заједница са Богом јесте познање истине, јер Он је истина. И ту своју проповед Господ у Галилеји незнабожачкој, позивајући све у заједницу Царства Божјег, започиње речима истим оним којима је започео и Свети Јован Крститељ: Покајте се, јер се приближи Царство Небеско!
 
Дакле, покајање доводи у везу са тајном Царства Божјег и у везу са тајном познања, показујући да, најпре, познање није један процес који обухвата само део нашега бића, наш рацио, нашу људску логику и нашу памет, него подразумева нашу свеукупност, целину, читаву нашу личност, која, наравно, укључује и нашу логику и наш рацио, али подразумева и срце, и тело, све оно што јесмо. Покајање је почетак нашег новог служења, јер покајање је процес непрестаног преображавања, процес непрестане самоспознаје, али познања које има један репер, има један критеријум и једну меру. Та мера се зове Христос, јер Јеванђеље Христово није пре свега људска концепција Бога, него је то Божје виђење човека. Дакле, у Јеванђељу нам је дато најпре какав човек треба да буде, ко је и какав је аутентичан, истински и прави човек, а онда нам је у Господу Христу дата мера, дат репер. Открио се Он нама као Богочовек, као и истински и потпуни Бог, али и као истински, аутентични и прави човек. И зато себе можемо видети само у Њему у Његовој личности. Мера покајања и мера самоспознаје јесте Господ Христос, Он као логос, Он као реч и Он као Његова реч. И зато непрестано морамо проверавати себе Њим, погледати себе у Њему.
 
Покајте се, јер се приближи Царство Небеско - могуће искључиво и само ако укључује у себе или, боље речи, ако има као претпоставку праштања. Опрости нам дугове наше као што и ми опраштамо дужницима својим - дакле, тражећи од Господа опраштај за сваки наш пад, сваки наш промашај, подразумева да ми праштамо свима све, да немамо гнева у себи, да немамо горчине у срцу у односу на било кога. Јер такав став низводи мир, низводи сабраност у нашим душама и могућност да видимо себе у светлости Христовој онаквима какви јесмо и да онда попут Закхеја, имајући у себи непрестану чежњу за Христом, учинимо све да дођемо до Њега, да куцамо, јер ће нам се сигурно отворити, да трагамо непрестано, јер ћемо засигурно наћи, с обзиром да је Господ нас већ пронашао.
 
Зато, браћо и сестре, нека би Господ дао да и ми знамо да је почетак и трајни пратилац, а и крај нашег духовног живота - покајање као, како се то каже, преумљење, покајање као најдубља радост, најусрдније умилење до којег човек може да дође. Јер покајање је предуслов присуства благодати Божје у нашим животима. И том благодаћу, како исти апостол каже, треба да растемо у јединство вере и у познање Сина Божјег, у Савршена човека, у меру раста пуноће Христове, коме нека је слава заједно са Његовим Оцем и Духом Светим сада и увек и у векове векова, амин.