Српска патријарашка црквено-народна архива или Митрополијски-патријаршијски архив у Сремским Карловцима

Осим најужем кругу специјализованих проучавалаца српске националне прошлости, Митрополијски-патријаршијски архив у Сремским Карловцима и његови фондови су за ширу јавност права непознаница. Са друге стране, реч је о најстаријем сачуваном архиву докумената на српском језику и језицима других народа са којима су Срби долазили у културни и политички додир. Може се рећи да је Српска црквено-народна архива у Сремским Карловцима, како је под овим именом до 1949. године ова институција функционисала, један од најзначајнијих архива за рану модерну историју Југоисточне Европе и, вероватно, најзначајнији архивски репозиторијум на трансверзали Беч – Стамбол.

Сремски Карловци, центар српског црквеног живота XVIII и XIX века, национална жила куцавица, подједнако је удаљен од симболичких и реалних културних средишта европског континента: Рима, Атине и Цариграда (Истанбула). Уређење тамошњег црквеног архива је предузето у првој половини XVIII века, када су власти Хабзбуршке монархије, на граници према Османској царевини, настојале да се канцеларијско пословање Цркве „илирско-српског народа“, нације која је учествовала на њиховој страни у рату 1683-1699. године и касније, држи у задатом поретку.

Сремски Карловци су били место резиденције, пребивања и служења митрополита и архиепископа српског народа, градић који се кроз црквену мисију изградио у отмени културни центар. Једна страна културног живота и рада у Сремским Карловцима био је народни архив и са њим повезана архивистика. Развој сремскокарловачког архива иде паралелно са грађењем репрезентативне Саборне цркве у Сремским Карловцима (средина XVIII века), а његово постојање уз Митрополијску библиотеку значило је својеврсну потврду културног статуса српског народа. Срби су на простору Средњег Подунавља, затим Потисја, Поморишја, крајевима између Саве и Драве, наслоњеним према југу на балканско залеђе, старији политички чинилац од присуства и власти Хабзбурга. Када су се интереси Пећког патријаршијског трона и династије Хабзбурга поклопили и када је договорена борба за хришћанску слободу Балканског полуострва, настао је посебан период не само у историји Српске Православне Цркве, већ и европској историји новог века.

Деклараторија из 1779. године предвиђа једним својим чланом ревносно бележење и вођење црквене администрације: „Треба водити парохијалне протоколе или матрикуле: крштени, смртни, венчани и исповедни, у свим парохијама по уведеним штампаним књигама, и те књиге имају владике и проте, када обилазе парохије, најтачније прегледати“. Општи правни акт који је уведен касније, Конзисторијална система, 1782. године проширује административне задатке и на статистичке податке: „…а споменути исказ постављених и непостављених свештеника, као и број православних (несједињених) кућа треба савесно чувати у архиву; уједно старати се најсавесније и о томе да православни месни пароси матрикукле или протоколе: крштених, венчаних и умрлих тачно и савесно воде“.

Прагматичну страну архива у Сремским Карловцима наглашавао је Јован Мушкатировић (1743–1809), правник и адвокат српских фрушкогорских манастира када уочи Темишварског сабора 1790. године пише, наглашавајући митрополиту Мојсеју Путнику значај правних списа које поседује Црква за правну борбу и очување старих повластица: „Показује архива народна која садержава оригиналну инсталацију Исаије Ђаковића, са весма многи печати и полномошчија“. Исто тако, и Симеон Пишчевић (1731 –1798) је записао: „Карловци су главни град читавога нашег народа и резиденција српскога митрополита. Ту се чувају народне привилегије и сва архива“.