Беседа Високопреосвећеног Митрополита будимљанско-никшићког г. Методија одржана 10. новембра 2025. године на представљању књиге Његошеви Црногорци академика Мира Вуксановића на Данима Матице српске – Друштва чланова у Црној Гори у Никшићу

Увијек ме обрадује ова благословена и златна ријеч „српска“ и носе је Српска Православна Црква и Матица Српска и још свега неколицина других институција. А то је сверијеч и по дубини, и по ширини, и по топлини; ријеч која свијетли и која с обје руке грли именицу коју одређује, а по љубави и сили најближе су јој ријечи, скоро синоними чини ми се – мајка и успеније. Јер, знају пјесници, у неке се ријечи силази, другим се ријечима, опет, спасавамо и успињемо као молитвом под скуте Божје.

Имао сам част да се, годинама прије, упознам са дјелом српског академика и књижевника Мира Вуксановића и не могу да кажем да сам лако био кадар да га обујмим и примим, али сам га начињао с различитих страна, као врућу погачу и све дувајући у прсте, али нисам одустао и нисам се предао. Живо дјело даје се и узима коме, кад и колико оно хоће. Зато користим ову прилику да понајприје истакнем значај и допринос академика Вуксановића на пољу српске књижевности и културе и моје дубоко поштовање и захвалност за његов предани рад и дар његов нама, по промислу и љубави Божјој дат и руковођен.

У књизи пред нама коју потписује писац Семољ горе, Семољ земље и Семољ људи такође се изабирају и сабирају људи с неке горе и неке земље, Црне Горе и Херцеговине, и гдје нам књижевни ауторитет српског академика открива нове и другачије изгледе, путеве и градње читаоца од оних у његовим претходним дјелима. Низ, па био и удио лексикографски, донио нам је вриједан увид у звјездано мноштво српских витезова, којима српско име није само украс – већ темељ човјека, породице и народа.

У њихово вријеме ствари су биле једноставније и јасније не зато што је вријеме било боље. Напротив, они су били бољи, а вријеме је увијек одраз људи тог времена. И та граница до Другог свјетског рата и посљедице комунизма, и посткомунизам, и глобалистичко ропство данас, јесу истакнуте, али нису околности услов да будемо људи и будемо Срби. Нису околности оне које рађају витезове, већ су они витезови јер стварају околности. Они којима је српски образ био важнији од живота и угођаја земаљског припали су у Српски биографски рјечник. Тако се сабирало и сабира то јато, никако другачије и никаквом политиком, границима старим и новим, скраћеним видицима и падом у нови идентитет, јер су духовне сабље зарђале, иконе потамњеле, а крв се прориједила. Ми смо витезове духа замијенили другима који по свему нису и не могу бити као они и желимо да новоуспостављеној маленкости снисходимо и да слабост идолску за величину прогласимо, да кога не увриједимо, да се не распемо и какви-такви останемо у броју, док се сви скупа у гријеху ваљамо и у понор себе и Српство обаљујемо. Јер, „онај ко не изабере да пострада за Истину Божју биће кажњен много болније страдањем које није изабрао“, вели Свети Марко Отшелник.

Народ није групица политичара, партија, чак народ нису ни институције, а поготово народ нису друштвене мреже. Народ је Суд Божји. Народ све види, зна и осјећа. Народ је сила која дише у дубини своје велике шуме и надима се и расте снагом и вјером и истином. И постоји. И гледа и чека човјека. Народ се храни истином и зато је народ. Онај који се лажима храни и тетоши – тај није народ, нити жели да буде, иако се данас самоназива елитом. Јер иза онога који није народ не остаје ништа.

А овај низ бисера у Српском биографском рјечнику је једина елита коју је Бог прославио, коју је народ опјевао и у души својој сачувао. Друге елите сем њих није било, нити икада може бити. Пробрала их је и градила спремност на жртву у одбрани српског имена и рода. Диван је овај звјездани низ, недовршен и непотпун, у настајању, али слути, наговијештава и исцртава овим драгоцјеним издањем небо над нама и земљу под нама и подсјећа зашто нас још увијек има – зато што је ова војска часних звијездоносаца држала и бранила српско име и српски род. Мислите ли да су они знали нешто што ми данас не знамо? Нешто што се заборавило и погазило? Они су знали да постоји само један прави Пут за људе какви су они били. Истина побјеђује, јер је Бог с њима и они су то знање пригрлили, на њему се укоријенили, подигли и ступили на Пут живих и вјечних, као и многи други којима имена, гроба, ни мрамора нема.

Миро Вуксановић је осјетљив и истанчан писац, изразито хуманистичке визије свијета, човјекољубац и учитељ народни, који у потпуности познаје све о чему пише, укључујући и оно што намjерно изоставља на кантару лексикографском, али нам даје упутства и изворе. Дакле, читалац је тај који треба да „попуни празнине“ о ономе о коме чита и, коначно, о самоме себи. То изванредно мајсторство нашег писца налазим да је дубоко очинско и посредничко, скоро као вапај.

И ове кратке приче о српским јунацима подсјетиле су ме на кратке Хемингвејеве приче и тзв. Теорију леденог бријега гдје се, а ви то боље од мене знате, само једна осмина налази изнад површине воде, а оно што је изостављено и што је потиснуто, у ствари, само оснажује причу. Теорија леденог бријега или Теорија изостављања претпоставља да прича треба да открије само дјелић свог значења и знања, док остатак треба да буде потопљен, имплицитан, али да се његова тежина осјећа и у самом читаоцу даље савршава.

И постах сасвим сигуран да су бјелине између текста и списка литературе, у ствари, простор за пјесму. То намјерно бјелило, скоро сликарско, и тај празан простор толико је нападан, и јасан, и бучи, и виче на нас, прекоријева нас и кињи, пропитује, сад и одмах, шта знамо о себи, и гдје смо, ко смо?

Да, крунско је питање ко смо? Књига каже Његошеви Црногорци. То је исто недовршена мисао, баш као и свака прича у њој која чека сваког од нас да се покаже и открије, или пак надогради и допуни, да свака прича порасте до пјесме и сваки читалац до Србина.
И тада схватих да се управо тако и чита ова књига.

Као истанчаном посматрачу и тумачу свијета и људи, скупљачу чињеница и људских тајни чијем мудром оку ништа није могло да промакне, овом је књигом наш писац желио да покаже да не треба исказати све да би се исказала цјелина, али је важно да читалац препозна и осјети оно што је аутор желио да посредује и желио да каже. Нарочито данас, у вријеме недовршено и криво срасло. Много тога треба сам читалац да надогради и да, иако ледени бријег не види у цјелости, зна да тај бријег постоји и да на њему све стоји. И ако то заборави и сметне, прво ће се своје заблуде сјетити кад падне. Јер само сјећање носимо са собом на онај свијет, вели свето Јеванђеље.

Коначно, сама Теорија леденог бријега налази и своју аналогију са Фројдом у контексту психоанализе, гдје се ум може упоредити са леденим бријегом и гдје је само мали дио видљив изнад воде и који представља свијест, док је већина потопљена, симболизујући несвјесно. Или просто, видљив је цвијет, а невидљив коријен. Без коријена сваки цвијет је ишчупан и вене, ма колико лијеп био, па и овај букет пробраних српских цвјетова на српском коријену се напаја и подиже и сија до данашњега дана.

Онда да заблагодаримо на прегнућу и љубави, пожелимо снаге и истрајности, поклонимо се мудрости и градимо се у складу са побједничким низом српских јунака и витезова који су својим врхом леденог бријега Његошеви Црногорци и Херцеговци, али су својим бићем и коријеном дубоко утврђени и укоријењени у темеље бријега Српског и Христовог, без кога их не би ни било ни њих, ни горе, ни земље. И тако изнова открисмо и потврдисмо ко смо.

И да поновим ријечи Светог Марка Отшелника: „Онај ко не изабере да пострада за Истину Божју биће кажњен много болније страдањем које није изабрао“.

Хвала још једном нашем академику на преданом раду, на доброти да нас својом ријечју неуморно спасава и приводи једином и вјечном Извору и једином Увиру у славу Божју. 

Амин Боже дај.