Исповест свештенства Епархије осечкопољске и барањске започела је вечерњим богослужењем 12. марта 2026. године у Светоуспенском манастиру у Даљ Планини.

Наредног дана, 13. априла 2026. године, сабрање је настављено јутрењем и читањем шестог и деветог часа. У наставку је светом Литургијом пређеосвећених дарова началствовао Његово Преосвештенство Епископ осечкопољски и барањски г. Херувим уз саслужење: архимандрита Мирона; протојереја-ставрофора Немање Клајића; протојереја-ставрофора Саше Кузмановића, архијерејског намесника вуковарског; протојереја-ставрофора Ђорђа Ковачевића, архијерејског намесника барањског; протојереја-ставрофора Александра Ђурановића, архијерејског намесника осечког; и протођакона Војислава Николића.

– Неизмерна је радост и благодат Светог Духа, данас смо сви једни са другима лицем к лицу у радости Христовој. Наша пастирска служба нас учи томе – да увек будемо у Христу једни са другима. Свака Литургија је Царство Небеско, а ми сабрани смо истинска браћа и сестре у Христу. То је пуноћа, ту је благодат и остварен задатак, то је пут нашега спасења. Требамо да увек, носећи Крст Христов који смо добили, проповедајући Јеванђеље Христово, у истини и у љубави, у скрушености свога срца, препознамо све изазове и искушења која су током целе године у сваком нашем поступку. Благодат Божја увек делује, она све наше немоћи исцељује и даје нам снагу и могућност да истрајемо, да будемо постојани на подвигу нашег спасења. Спасавамо се кроз нашу службу и ако носимо тај Крст бићемо на путу ка Царству Божјег, искусићемо истине које су домострој за Спасење свакога од нас. Служити Господу је најлепше, али ни то није довољно ако не служим својој браћи и народу који ми је поверен, то јест ако се не жртвујем. Онда ту нема благодати Божје и настају разна искушења, ту ђаво цепа мрежу и чини да све оно што је достојно пастирске службе буде стављено под тепих. Када је тако, почињемо се бавити овосветским стварима, тривијалностима које нас удаљавају од крстоносног пута који нас води ка нашем спасењу. Некад се више боримо, некад мање, али сви смо ту да једни другима понесемо бреме, да то бреме изнесемо на гору Тавор где ћемо се сви преобразити, из тог циља и са те горе требамо непрестано да црпимо енергију која ће нас напајати за истрајност у подвигу – беседио је владика Херувим и закључио:

– На крају нашег пута стоји Господ Исус Христос који је Алфа и Омега, Почетак и Крај. Све оно што нас је кроз наше школовање и искуство у пастирској служби чинило пастирима то износимо пред Христа, пред Христа као пред огледало. Зато се требамо трудити да увек гледамо Христа, тј. са којим даровима ћемо изаћи пред Цара. Ова слика нам увек треба бити задатак за преиспитивање, мотив за покајање, потицај за умножење молитве. Не морамо сви ми, који имамо службу у административном смислу, бити неке судије и тражити грешке да бисмо чим пре имали разлог да спроводимо административне и поступке било које друге природе. Требамо прво сагледати сами себе, шта смо и ко смо заправо. Онда неће бити потребе за тим ако је Христос пред нама. Не могу стати пред Христа па лагати. То је сурогат живота, супростављен истинском пастирском делу. Уколико желим да служим Христу, уколико стално стојим пред Христом, као пред иконом, који ме гледа, стражи нада мном и не спава, сагледава моје грехе и моју страст, моју несмиреност, Христос ће и помоћи и неће требати закони и администрација бити спроводитељ непопуларних дела. Ако изгубимо Христа онда смо изгубили све, онда ни закони ни канони не помажу. Ако Христа нема – нема ни наше службе у оном пуном смислу. Све је узалуд. Идемо против ауторитета, а то не води ничему осим у самовлашће и неоствареност у пастирском смислу, у незрелост, у све оно што је супротстављено природи и законима Божијим, Јеванђељу Христовом.

Извор: Епархија осечкопољска и барањска