Одговор на ово питање првенствено треба тражити у Јелениној тежњи за стварањем филма хришћанске тематике. Но, захваљујући и њеним наступима у страним и домаћим медијима, међу које спада и предстојеће приказивање њеног гостовања у подкасту „Православље“, сазнаје се много више о њеним разлозима за настанак овог јединственог филма, као и о изазовима који су пратили његов настанак и јавно приказивање.

У намери да свему томе додам и лични утисак, а све у сврху одговора на синоћ постављано питање, почећу чињеницом да је овај филм премијерно приказан крајем јануара ове године у Америци. Он представља плод сарадње Јеленине продукцијске куће (Simeon Entertainment) са компанијом иза које стоји једно од највећих имена данашње хип-хоп и реп сцене, као и филмске и музичке продукције – Кертис „50 Cent“ Џексон (G-Unit Film & Television). Управо тај необичан сусрет православне духовне тематике и савремене америчке урбане културе чини „Светог Мојсија Црног” посебним, у много чему значајним и јединственим.

Главни јунак филмске приче, по имену Малик – кога тумачи искусни холивудски глумац Омар Епс (Omar Epps), предводи једну озлоглашену црначку банду и, по изласку из затвора, хоће да освети блиског пријатеља. Но, на путу који покреће вихор сукоба са супарничком групом и води проливању крви, Маликов живот се симболички укршта са животом Мојсија Мурина, светитеља из IV века, кога у флешбек сценама игра Чуквуди Ивуџи (Chukwudi Iwuji). Један од основних задатака филма заправо се и састоји у пројектовању живота овог великог светитеља, који је од озлоглашеног разбојника постао пустињски монах и мученик, у рам сличног случаја у данашњици. Тако, док уводна шпица исписује имена заслужна за настанак филма, гледалац слуша језиве звуке пљачке, покоља и самртних ропаца, чије се временске и просторне координате откривају првом сценом. Смештена у давну 405. годину, та сцена побијених египатских пустињака, са Светим Мосијем у средишту, од почетка поручује да животну причу разбојника Малика треба разумети у оквирима хришћанског преображаја, преумљења и страдања.

За овако необичан подухват, глумачку екипу није било лако окупити. Уз Епса и Ивуџија, појављују се и велика имена савремене музичке сцене: Виз Калифа (Wiz Khalifa) у улози Ту-Трија (2wo-3ree) и Кваво (Quavo) који игра вођу супарничке банде Строа (Straw), док споредне улоге тумаче Кори Хендрикс (Corey Hendrix) и Ахмад Фергусон (Ahmad Ferguson). Посебан квалитет филму даје Жаклин Вилијамс (Jacqueline Williams) у улози Маликове баке, посвећене православне хришћанке, која свом заблуделом унуку, у једном од пресудних тренутака филмске приче, поклања икону Светог Мојсија Мурина. У филму се појављује и отац Турбо Кволс (Turbo Qualls), који је и у приватном животу православни свештеник, и чије присуство причи даје печат духовне аутентичности, уздижући је, на тренутак, у раван реалистичног, документарног формата.

Један од посебних драматуршких изазова састојао се у филмском повезивању светова древне пустиње и савременог Чикага. Њих, међутим, не повезује само боја коже оба покајника, мада је и то једна од кључних порука филма. Хришћанство није културна својина једног историјског простора, него универзални позив упућен сваком човеку, без обзира на расу, порекло, културу и животне околности. С тим у вези, посебно је важно то што прича показује свест о начинима на које протагониста, најпре несвесно а потом и свесно, избегава замке земаљске формализације истинског хришћанског живота, као и замене правог спасења спасавањем кроз бег у неки далеки земаљски рај. Прича се заправо кључно отвара ка промени у Маликовим размишљањима о бегу у идеализовани животни мир под зеленим палмама, на меком белом песку, крај бескрајног тиркизног мора. Гледајући, у више сцена, како му његова пријатељица (партнерка) тетоважама урезује мапу света на леђима – то није случајно: реч је о жени достојној љубави и заједничког живота – видимо како се над целом причом надвијају Христове речи: „Јер каква је корист човеку ако сав свет задобије, а души својој науди?“ (Мк 8, 36). У том светлу постаје јасан дубљи смисао Маликовог пута: он мора да се одрекне читавог света да би задобио сопствену душу.

У том смислу, употребљена симболика представља један од битних слојева филма. Возови који пролазе кроз више сцена и маркирају прелазе у развоју радње могу се читати као метафора живота: његове пролазности, задатог ритма, шаблонске уједначености, али и неизбежног кретања ка крајњем исходу. Бодљикаве жице, графитима фарбани зидови, тесни пролази и тамни ентеријери стварају слику света у којем човек живи као затвореник чак и онда када је формално слободан. Насупрот томе, икона Светог Мојсија отвара други простор. Не географски, него духовни. Она не укида драму, али у њу уноси могућност преображаја.

Но, враћам се на своје и свакако опште почетно питање: зашто је Јелена изабрала баш ову тему, односно зашто је овај филм значајан и за домаће гледалиште? Гангстерски филм је од самих почетака звучног филма чинио један од најмоћнијих жанрова у историји кинематографије. Он је увек говорио о много више него што се то на први поглед чини: о моћи, страху, сиромаштву, идентитету, друштвеној маргини, успону и паду човека који жели да живот узме у своје руке. Посебно су филмови о тамнопутим гангстерима, од седамдесетих година XX века (тзв. blaxploitation cinema), допринели стварању читавог једног културног обрасца у којем црни људи више нису споредни актери у „белачким“ филмовима, него носиоци целокупног наратива.

Тај наратив се временом спајао са културом репа, хип-хопа, денс музике и естетиком улице, стварајући унапређену варијанту „Scarface“ мита – приче о човеку са маргине који моћ, славу и утицај стиче друштвено неконвенционалним, често и насилним путем. Та култура извршила је огроман утицај широм света. И српско гледалиште већ има искуство таквих наратива: од урбаних митологија деведесетих, дизел културе, денс сцене и реп покрета, па све до савремених криминалистичких серија и филмова („Јужни ветар“ итд.). Криминални јунак постаје, дакле, фигура која на свој начин „ствара правду“, изазива страх, али и дивљење.

Управо у средиште такве глобалне културне машинерије Јелена уноси нешто сасвим другачије. Она преузима препознатљиву структуру гангстерског крими филма, али је изнутра преображава ликом Светог Мојсија и сасвим је другачије разрешава концептима покајања и спасења. Уместо да криминални мит кулминира мотивима моћи, новца, освете и доминације, он се завршава мотивима жртве, покајања и спасења душе. У томе се, чини ми се, налази најважнији задатак овог остварења: да не говори само публици која већ познаје језик и душу православља, него да језиком и душом православља проговори управо у епицентру културе која је деценијама обликовала, да не кажем залуђивала, и залуђује, машту (младих) људи широм света.

Јелена је, наравно, могла да остане у сигурнијем простору препознатљиве хришћанске филмске тематике. Могла је да се бави локалнијим темама, светитељским житијима или предвидивим побожним наративима који би сигурније пронашли пут до црквене публике. Могла је, једноставно речено, да одабере комфорнији пут, нарочито после успеха „Божијег човека“. Уместо тога, изабрала је тему која је глобално препознатљива и ушла у простор много шири од уско схваћеног „религиозног филма“. Из њених сведочења у интервјуима,  подкастима и чланцима види се да је свесно ушла у „осиње гнездо“. Управо зато овај филм делује као мали камен испаљен ка Голијату. Као кап умирујуће благодати у страшном зверињаку данашњице. Да ли ће тај камен погодити циљ, а та благодат затворити чељусти звери, зависи и од тога колико ће наша публика разумети шта је редитељка покушала да учини.

Због свега тога, „Свети Мојсије Црни“ није само филм о светитељу, а понајмање о криминалу. Нити је то само студија ликова са друштвеним коментаром. То је покушај да се у самом средишту савремене културе насиља, спектакла и лажног раја аутентично сведочи о покајању, души и спасењу. И управо зато овај филм, без обзира на своје жанровске ризике, необичност израза, извесну предвидивост радње и читљивост метафора - јер филм који жели пренесе јасну духовну поруку не може у потпуности да избегне извесну предвидивост радње и препознатљивост симболике

- јесте вредан пажње. Он не нуди лаку духовну утеху, него поставља тешко питање: може ли човек који је скоро све изгубио, или боље, који у духовном смислу готово ништа нема, потпуно је испражњен, ипак пронаћи пут спасења? Заслужује ли покајање и спасење један језиви тамнопути разбојник? Јеленин филм одговара да може — али само ако човек, попут Светог Мојсија и других светитеља Цркве, целим бићем својим прихвати да се највећа победа не састоји у освајању света, него у преображају срца.

Нека у том духу протекне гледање овог филма, чије приказивање у домаћим биоскопима симболично креће на Спасовдан.

Презвитер др Владан Таталовић