Беседа јереја проф. др Владана Таталовића одржана 26. јануара 2026. године на свечаној академији у Бијељини у част првог Архиепископа српског и просветитеља - Светог Саве

Ваше Високопреосвештенство, високопреподобни и високопречасни оци, поштовани професори и уважене званице, драга браћо и сестре, драга децо гимназијалци, ученици музичке школе, и ви, њихови родитељи,
 
Велика ми је част што сам данас овде са вама. На томе најпре благодарим домаћинима, на позиву њиховом, а потом и свима вама који сте ми указали привилегију да вам се, у ових неколико минута, обратим у форми светосавске беседе.

Долазим из престоног српског града који је кроз нашу историју, молитвама и трудом светих Божјих људи и светих угодника — међу којима посебно место заузима деспот Стефан Лазаревић — био и остао заветован Господу Богу. То је град који је одолевао многим налетима бурне историје; град у којем су просијали ликови многих светих; град који, заједно са другим српским градовима, и са овим овде, стреми ка томе да буде учесник једнога великог и вечног Града — новога Града Божјег, Јерусалима, који, како нам открива свети Јован Богослов у својој књизи Откривења, у последњој, новозаветној књизи, силази с небеса.

У том граду, Београду, браћо и сестре, постоји, као што знате, једна богословска школа, висока школа, која поучава студенте православној теологији. Мој удео у животу тога града и те школе — скроман и мали, колико ми Бог даје снаге — јесте да предајем предмет Свето Писмо Новога Завета. Заправо, ја сам професор Новога завета, и своја предавања заснивам на свим академским методама у предавању тог предмета. И управо, живећи у том граду, и предајући Нови Завет, открио сам да је жила куцавица мога бића и мога целоживотног опредељења бављење једном темом: темом завета. Зато бих управо о томе вечерас желео да говорим.

Нема тога Србина који је тајну завета дубље схватио од Светога Саве. Ми се вечерас нисмо сабрали само пред једном историјском личношћу, нити само пред црквеним великодостојником, дипломатом, просветитељем, учитељем, духовником, бившим принцем — чак ни само пред светитељем, чак иако је Свети Сава све то у свом животу био. Ми смо се сабрали пред једним заветним човеком, истински, библијски заветним човеком, који нас је једном за свагда увео у простор обећања и одговорности, потврдивши својим животом завет Божји.

Зашто је, браћо и сестре, ова тема данас толико важна? У савременим тумачењима често ћемо пронаћи да древна јеврејска реч берит означава договор, савез, па чак и једну карику у ланцу: док траје договор, траје и савез; када престане договор, престаје и савез — и обрнуто. Али Свето Писмо нас учи нечему много дубљем: та карика између Бога и Његовог народа није попустљива. Она је нераскидива. Посебно је то откривено у личности Господа Исуса Христа, у коме је потврђен Нови Савез — или, боље речено, Нови Завет, у крви Његовој.

Бог се у Светом Писму увек открива као Онај који човеку обећава, али и као Онај који остаје веран Своме обећању, чак и онда када човек посустане. Зато обећање у библијском смислу није сентимент, него чин. Божја реч обавезује — и даје живот. Одатле гледано, човек, у библијском хоризонту, није одређен само оним што јесте у садашњости, нити само оним чему тежи у будућности. Он се налази у пресеку онога што му је Бог обећао и онога чему је човек остао веран. Заправо, људска слобода мери се способношћу човека да држи реч.

Такав је био Свети Сава. Он није био теоретичар завета, иако му је теоретско разумевање завета било познато у мери која је приличила човеку 13. века. Истина јесте да је он склапао договоре и савезе, учествовао у њима мудро и дипломатски, разговарао са византијским престолом, са представницима Римокатоличке цркве, са папом, са бројним владарима и велможама свога времена. Али, пре свега тога — он је од младости заветовао себе Богу. Озбиљност његове личности види се у томе што је као младић осетио колико је стварност завета реална и опипљива. Осетио ју је кроз мирисе и укусе, кроз зидине, иконе и фреске, кроз ликове светих у манастирима Свете Горе. Осетио је да у овом свету мора да надвлада пролазност и изабере нешто више — завет са Богом.

У том смислу, чак и када је напустио двор, он није одбацио свет. Напротив: он је свету обећао нешто више него што је свет могао њему да понуди. Зато је он свет волео као човек завета. И када се у отаџбину вратио са Свете Горе, он се није вратио као бивши принц нити као светогорац који је напустио свој манастир, него као човек завета, спреман да понесе одговорност — и за себе и за друге.

Свети Сава је Богу обећао верност, народу пут, Цркви поредак, а будућим поколењима смисао. И то своје заветно обећање није испунио једним делом свога живота, него га је испунио читавим својим животом.

Од Светога Саве, па кроз векове, српски народ себе није разумео као случајну историјску појаву, него као народ који живи Завет са Господом. И управо у том живљењу Завета он се увек изнова враћа Светоме Сави, као најлепшем српском детету, које је завет живело стварно и до краја.Завет је дубљи од државе, он је стабилнији од граница, јачи од свих пролазних победа и пораза. Када није имао земаљску слободу, народ је чувао духовну. Када није имао институције, чувао је образ. Када је губио све — чувао је реч.

Зато се, драги гимназијалци, у нашем предању човек никада није мерио успехом, изгледом, платом или положајем, него верношћу. Не оним што је освојио, него оним што није издао. Ово нарочито наглашавам јер ви живите у времену у којем је завладала велика површност, у којем је реч постала лака, у којем је површност постала правило, у којем се договори и привремене обавезе представљају као највиша вредност. Ви ћете у тој стварности морати да живите. Просто, уколико будете хтели да понесете крст брачног живота и подизања деце, мораћете да делите судбину овога света. Али, ако желите да будете људи завета, такође ћете морати да научите оно што је Свети Сава одавно знао: да се човек не одржава обећањима која даје, него обећањима која испуњава.

Знајте да сте ви већ у простору обећања. Самим тим што учите, одрастате, примате жртву својих родитеља и труд својих наставника, ви већ нешто обећавате.Обећавате да знање неће бити површно.

Обећавате да слобода неће бити безобзирна и да ћете увек бирати исправан пут.

Обећавате да живот неће бити без смисла, јер бирати исправан пут без смисла значи живети као робот. А изнад свега –ви сте обећани Господу и Светом Сави.

Истовремено, данас вам се непрестано траже обећања.Савремене технологије и друштвене мреже траже да им обећате своју пажњу, своје време, своју младост, своју лепоту, своју способност да волите. Све вам то обећава трајање, видљивост, значај – као да је довољно да будете присутни, па да постојите. Али будите опрезни шта том свету обећавате. Јер ви нисте створени да оно што је у вама  најдрагоценије дајете ономе што не уме да узврати верношћу.Ви сте бића обећања, тиме одређена за тајну завета, не заборавите. И пре него што ишта обећате свету, ви сте позвани да испуните она примарна обећања која сте већ дали својим родитељима, учитељима и пријатељима. То су обећања истини, труду, знању, карактеру, и људима који у вас имају поверење. И зато не расипајте своје благо  пре него што се изгради оно што треба да траје.Јер, све што је вредно – ичовек, и љубав, и вера – тражи време, верност и стрпљење, да би се на прави начин изградило. Стога се не трудите да будете безгрешни, него да будете одговорни. Немојте бити велики, него будите верни. Не стремите да увек успете, него да никада не изневерите.

Светосавски празник није дан великих речи, него дан тихих одлука. И да се не плашимо, јер нас Господ учи у Светом Писму, и Свети Сава пише то у свом Студеничком типику: „Свакоме је поверено по мери његове снаге, и за то ће дати одговор.“ Дакле, нису свима поверене исте ствари. Неко има дар знања, неко дар стрпљења, неко има дар верности, неко способности да води, неко да служи. Али нико није без одговорности. И нико није ослобођен одговора — ни пред Богом, ни пред људима, ни пред сопственом савешћу.

Свети Сава вам не говори да одмах будете велики, него да будете верни. Да чувате реч: дату родитељима, пријатељима, учитељима, али и реч коју у тишини дајете сами себи — завирите, дакле,  у своја срца и одлучите какви људи желите да будете. Јер човек не пропада онда када погреши, него онда када престане да осећа одговорност за своју реч.

Свети Сава нас упозорава и на опасност немара. Он је у једноме од својих списа забележио: „Не будимо немарни према ономе што смо примили, јер немар рађа заборав, а заборав одступање.“ Најпре се не изгуби вера, него се изгуби памћење. Заборави се завет. Заборави се коме припадамо и зашто живимо. Зато је светосавље пре свега култура једног обећања, култура једног завета, као и култура памћења тога обећања, тога завета.

Погледајте како је Свети Сава у свом спису Житије Светог Симеона Мироточивог описао свога оца: „Што обећа Господу, то и испуни, не жалећи ни труд, ни имање, ни себе.“ Видите, драга децо, то није опис савршеног, него поузданог човека - који увек стоји иза своје речи. Управо такви људи граде породице, Цркву и народ, поуздани људи. Не безгрешни, него одговорни.

Зато Свети Сава, обраћајући се и будућим нараштајима, изговара једну дубоку молитвену мисао: „Не оставимо потомцима богатство које пропада, него пример који остаје.“Ово је реч посебно за све нас, родитеље. Деца не живе од онога што им оставимо у руке, него од онога што им усадимо у срце. Од примера. Од доследности. Од тога да виде да реч има тежину, а обећање смисао.

Зато вас вечерас овде не позивам на спектакуларна обећања, него на верност малим, али стварним заветима: да се реч не гази, да се образ чува, да се истина не мења према користи. Јер човек који сачува реч – сачувао је себе. А народ који сачува завет – сачувао је будућност. Зато нека нас Свети Сава и данас препозна као онекоји су достојни обећања које су примили, који су према том обећању, према томе Завету, испунили сопствена обећања, и тако се показали достојним одговорности коју су наследили.