Oвај изабрани сасуд Духа Светога и смерни архипастир Цркве Христове роди се од угледних и богобојажљивих родитеља Исидора и Евелине (рођ. Кречаревић) 19. априла (1. маја) 1884. године у Сремским Карловцима.

Отац његов беше народно-црквени секретар, тј. највиши чиновник у Карловачкој митрополији. Добивши ово богодаровано дете, родитељи га седмог дана по рођењу одводе у свети храм, где прима свете тајне крштења и просвећења. Тада му родитељи његови наденуше име Иван, што ће рећи Бог је милостив. И заиста, Господ пројави обиље милости и дарова на овом добром слузи своме, јер Иван још од младости своје украшаваше душу своју сваким благочешћем и кротошћу. Оставши врло рано без родитељâ, Иван се са братом Стеваном настањује у Новом Саду, где бригу и старање о њима преузима њихов стриц, знаменити новосадски прота Милан Ћирић.

У родном месту Иван завршава основну школу 1894. године, а у Новом Саду гимназију са испитом зрелости 1902. године. Духовну академију у Москви завршава 1906. године, настављајући студије у Бечу на философском факултету, где 8. јуна 1908. године стиче звање доктора философије из научне области семитологија. Исте године, пред празник Рождества Христовог, у својој двадесет и трећој години, у фрушкогорском манастиру Хопову прима монашки постриг од архимандрита др Августина (Бошњаковића). На монашењу добија име Иринеј, што ће касније обележити цео његов живот, који од почетка до краја беше благовест мира кроз Исуса Христа (ср. Дела ап. 10, 36). Стога монах Иринеј, примивши ангелски образ, непрестано настојаше да у животу испуни и у срцу своме одржи савет и завет светог апостола Павла, који, обраћајући се хришћанима у Коринту, вели: „Мир имајте и Бог љубави и мира биће с вама” (II Кор. 13, 11).

Убрзо потом, на сâм дан Рождества, када сва земља слуша ангелску благовест мира и добре воље међу људима (ср. Лук 2, 14), монах Иринеј бива рукоположен у ђаконски чин, руком Патријарха српског Лукијана. У наредне четири године бива рукопроизведен за протођакона, а потом и за патријаршијског архиђакона. Тако благовест мира и добре воље беше оно што испуњаваше све дане земнога живота овога слуге Господњега.

Априла месеца лета Господњега 1909. јерођакон Иринеј бива постављен за библиотекара Патријаршијске библиотеке у Сремским Карловцима, а у септембру исте године за доцента на предмету Стари Завет са археологијом и јеврејским језиком у Српској православној богословији у свом родном месту. Као професор преводио је старозаветне текстове са јеврејског језика, пропративши их својим коментарима. Када је Свети Архијерејски Синод Српске Православне Цркве образовао Комисију за превод Светог Писма, именован је за њеног члана. Овај неуморни трудбеник на њиви Господњој даде и свој немерљиви допринос развоју српске богословске књижевности, што сведочи велики број чланака у богословским часописима и новинама у издању Српске Православне Цркве.

Господ га беше обдарио изобиљем дарова Својих, које непрестано умножаваше, напредујући непрестано у делу Господњем, знајући да труд његов није узалудан у Господу (ср. I Кор. 15, 58). Тако, још од младости своје поче се бавити иконографијом, сликарством и песништвом, а велики део живота свога беше посветио изучавању црквеног појања, и то не само нашег народног појања већ и древног источно-ромејског (византијског), руског и румунског. А оно што испуњаваше целокупан живот његов беше преводилачки рад, јер дар познавања многих језика би још један у низу дарова којима га бејаше украсио Господ.

А када благоизволи Бог, Који по свему смерног и кротког јерођакона Иринеја изабра још од утробе матере његове и призва благодаћу Својом да објави Сина Својега у њему (ср. Гал 1, 15 – 16), он би изабран за Епископа тимочког на Светом Архијерејском Сабору Цркве у Краљевини Србији, 23. маја/5. јуна 1919. године. Епископ темишварски др Георгије (Летић), који у то време беше администратор Карловачке митрополије, рукополаже јерођакона Иринеја у презвитерски чин, а затим га и рукопроизводи у чин архимандрита. У десети дан по избору за Епископа тимочког, на свечаној архијерејској Литургији, архимандрит Иринеј бива хиротонисан у чин епископа у београдској Саборној цркви, руком Архиепископа београдског и Митрополита Србије Димитрија, уз учешће још четворице епископа – велешко-дебарског Варнаве (Росића), нишког Доситеја, жичког др Николаја (Велимировића) и викара сремско-карловачког Илариона (Зеремског).

Оставши на катедри епископа тимочких до краја 1921. године, владика Иринеј, по својој жељи и молби, прелази у Епархију бачку, која беше упражњена готово четири године. И би да се у те дане опомену речи Христa Господа Који говори: „Жетве је много, а посленика мало. Молите се стога господару жетве да изведе посленике на жетву своју” (Мат. 9, 37 – 38). Стога свим својим бићем, молећи се Спаситељу Христу да га укрепи и оснажи, посвети се обнови духовног и црквеног живота, обнављајући свете храмове, и градећи нове, и рукополажући и постављајући младе свештенослужитеље у повереној му епархији.

Овај угодник Божји и велики архијереј Српске Православне Цркве, којој као епископ верно служаше равно тридесет и шест година, беше велики подвижник, богослов и проповедник, а пре свега – исповедник свете вере православне. Беше и песник, уметник, истински родољуб… За време земнога живота проповедаше свето православље у Лондону, Глазгову, Оксфорду, Паризу, Берну, Штокхолму, Бечу, Авињону, Софији и Цариграду. Уз помоћ протојереја Алимпија Поповића, код бачких Русина покреће враћање прадедовској вери. Организује православне часописе на русинском језику, рукополажући и двојицу Русина и постављајући их на парохије у Епархији бачкој. Неуморно путујући, шири мир и слогу, утврђујући устројство и јединство Цркве Српске. Служио је и проповедао неуморно, чак и под ведрим небом, а народ га увек срдачно и свечано дочекиваше куд год би долазио. Иза њега остаде збирка веома поучних архипастирских посланица, најчешће објављиваних о празнику Рождества Христова, али и у другим приликама. Уз Светог владику Николаја Жичког, беше владика Иринеј један од поборника богомољачког покрета у српском народу, те заједно предстојаху богомољачком сабору у Светоархангелском манастиру у Ковиљу 1933. године, где касније би одржано још неколико богомољачких сабора.

У данима страшног Другог светског рата, трпећи безбројна страдања са својим беспомоћним и голоруким народом, спасавајући га од мађарских бајонета, пушака, злогласних затвора и логора, рацијâ и покољâ, овај добри архипастир словеснога стада својега непрестано се опомињаше речи Христових: „Није слуга већи од господара својега. Ако мене гонише, и вас ће гонити” (Јов. 15, 20). Тако, као пастир, заједно са повереним му стадом, подношаше, од свирепих и крвожедних мучитеља, страдања за Христа Господа, са Којим се и прослави, тврдо верујући и проповедајући да ,,страдања садашњега времена нису ништа према слави која ће нам се открити” (Римљ. 8, 18). И заиста, што страдања Христова беху обилнија, још обилнија биваше и утеха коју примаше од Господа (ср. II Кор. 1, 5).

Не имајући страха у срцу својему, јер ,,у љубави нема страха, него савршена љубав изгони страх напоље” (I Јов. 4, 18), своју савршеност у љубави Христовој пројави и тиме што од сигурне смрти спасе преко две хиљаде и осам стотина српске деце из логора у Шарвару, на крајњем западу Мађарске. Из логора у Шарвару, током тих страшних времена, стиже у Бачку укупно шеснаест транспорта са близу три хиљаде деце и одојчади, и са сто осамдесет и четири породиље, који беху размештени у педесет и пет црквених општина. Међу њима беше и преко две стотине словеначке деце, коју, заједно са осталом децом, не само да избави од смрти која им предстојаше него се и стараше да их размести по домаћинствима широм Бачке, оснивајући и болнице Епархије бачке за њихово лечење и збрињавање. Јер, услед тешке зиме 1941. године, у логору у Шарвару много деце беше оболело од туберкулозе и других болести. Тако, до краја рата, кроз болницу беше прошло 441 болесно дете, од којих четрдесеторо не преживе, нашавши покој свој у наручју Христовоме. Осим беспомоћне деце, Владика спасаваше из логора и старије људе, које народ оберучке примаше у своје домове.

Одмах по завршетку рата, мрзитељи имена Божјега оклеветаше владику Иринеја, прогласивши га народним непријатељем и издајником. Вргнувши га у кућни притвор, у коме беше и за време рата, Владика проведе у њему седамнаест месеци, све до почетка 1946. године. Лишивши га слободе, забранише му да одлази у Београд на седнице Светог Архијерејског Синода и на заседање епископске конференције. Али ни то не би довољно него му беху наредили да не сме богослужити чак ни у дворској капели. Но, упркос свом страдању, он свагда држаше Господа у срцу својему, знајући да је боље, ако хоће воља Божја, да страда добро чинећи неголи зло чинећи (ср. I Петр. 3, 17). Зато онима који га клеветаху као злочинца не враћаше зло за зло, нити увреду за увреду, него их још и благосиљаше, знајући да смо на то и позвани да бисмо наследили благослов Божји, јер је писано: „Ако и страдате правде ради, блажени сте”, и опет: „Ко може вама наудити ако будете ревнитељи добра?” (I Петр. 3, 13 – 14).

А то све беше само почетак страдања. И као што служитељи ада ухватише и осудише Христа ноћу, тако и комунисти убрзо приготовише ноћни поход скојеваца на Владичански двор, изишавши на овог слугу Христовог ,,као на разбојника, с ножевима и с кољем” (Мат. 26, 55). И размахујући се својим злим и лажљивим језицима, узвикиваху свакојаке рђаве речи, срамотећи и прогонећи овог заточеног епископа Цркве Христове, не знајући да му тиме само плету венац блаженства, који му уготови Господ (ср. Мат. 5, 11). У јарости својој, избезумљени зверском мржњом, каменоваху Владичански двор у коме владика Иринеј беше заточен. И тада, један већи камен, разбивши прозор, погоди у потиљак остарелог владику, а сами Господ га спасе те га ова избезумљена руља не уби.

По истеку кућнога притвора, не јењаваху прогони и свакодневне поруге које овај свети старац трпељиво подношаше, понављајући непрестано речи светог апостола Павла који говори: „Зато сам добре воље у немоћима, у поругама, у невољама, у гоњењима, у тескобама за Христа; јер када сам слаб, онда сам силан” (II Кор. 12, 10). Свим овим мукама и невољама одолеваше одважно, поругу Христову носећи (ср. Јевр. 13, 13) и славећи пречисто Име Његово, које му свагда на уснама бејаше.

И тако све до онога дана када се обрете у Оџацима на Преображење 1946. године, где се стече велико мноштво православног света да дочека свог архијереја, који дође у то место ради освећења капеле за парохијске потребе, у тада новооснованој парохији и црквеној општини. Међу ово стадо Христово бејаху се кришом увукли и грамзиви вуци, исти они безбожни и безакони комунисти који га и прогањаху одраније. Угледавши га, они, разјарени и у обести, намах кидисаше на њега попут дивљих звери, јер се већ раније бејаху договорили да га убију. И народ који беше ту, готов и да живот свој положи за својега пастира, извукавши га из избезумљене гомиле, однесе га у парохијски дом, сачувавши му живу главу. Али, како ови злочинци не беху задовољни учињеним, наново кидисаше на овог измученог старца не би ли га коначно дотукли. Јурнувши на парохијски дом, где Владика беше пронашао уточиште са народом и свештенством, ударише на овога светога старца и стадоше га бесомучно тући. Свештенике његове претукоше и ножевима избодоше, док блажени старац једва претече од тешких удараца које му зададоше. И да га ђакон његов, Младeн Ружић, не заклони телом својим, зацело би своју злу намеру спровели до краја.

После свега овога што се догађаше, Владика се сасвим повуче у Владичански двор, ретко излазећи ван града и све више бивајући прикован за болесничку постељу, јер му се кичмена мождина стаде сушити, будући трајно оштећена од последицâ напада. У својим највећим боловима говораше: „Што се више мучим, то се више Богу молим”. А молитва његова најчешће бејаше ова: „Дај, Господе, да се Теби вратимо пре него што се у земљу вратимо”.

Од тешких удараца које задоби, блажени старац се више никада не опорави, а његово старачко тело бејаше све слабије. Године 1952. одлази на једногодишње лечење, са намером да се после тога поново врати на дужност епархијског архијереја. Али, због оронулога здравља и болести, која је све више напредовала, више никада не преузе управљање епархијом.

Боривши се добрим подвигом вере и исповедивши добро исповедање пред многим сведоцима (ср. I Tим. 6, 12), овај верни слуга Божји и архипастир Цркве Христове предаде своју праведну душу, 6. априла 1955. године, Господу за Кога је са радошћу и благодарењем подносио дугогодишња страдања. Његово свето тело би положено у крипту Саборног светогеоргијевског храма у Новом Саду на Благовести 1955. године.

На Светом Архијерејском Сабору Српске Православне Цркве, одржаном маја месеца 2022. године у Сремским Карловцима, његовом родном граду, епископ Иринеј (Ћирић) би прибројан лику светих са датумом празновања 24. марта/6. априла.

Приредили: ђакон Мирослав Николић и ђакон Лазар Ђачић

Извор: Календар Црква 2023, стр. 55-59