Беседа Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија одржана 13. септембра 2024. године у храму Светог Саве у Дрвару

Драги владико, браћо и сестре, ваша радост је и моја радост. Радујемо се сви данас, јер смо се сабрали у име Божје. Свако друго сабирање које није сабирање ради добра, ради врлине и у славу Божју, у најмању руку може бити погрешно, а често и директно штетно. То искуство имамо и ми као људи. Неретко смо се сабирали и око људи, око идеја, око смерница, око праваца који су нас водили далеко од нашег корена, који су нас водили далеко од нас. Водећи нас далеко и од себе и од Бога, водили су нас неретко и у земљу недођију, водили у просторе у којима нисмо били оно што јесмо и нисмо препознавали ни себе ни друге у ономе што јесте наш знак, у ономе што јесте наш крвоток, у ономе што јесте, како се то данас модерно каже, наш идентитет. Одлазили смо попут блудног сина који је описан у Јеванђељу у Причи о блудном сину, која се још зове Прича о милостивом оцу. Попут блудног сина напуштали смо очев дом и онда, разумвљиво је, бивало да одлазећи у земљу туђу, у земљу нама страну, постанемо страни, постанемо странци сами себи. Међутим, та прича се зове се и Прича о милостивом оцу, а то значи да нас - ма колико се ми удаљавали се од Бога и самим тим се удаљавали и од самих себе - Бог никад не напушта. Он нас никада не оставља, јер је Он по својој природи и по својој суштини - љубав. И не само да нас чека раширених руку, него и тамо када смо далеко од Њега - он је са нама. Када нам потамни ум, када нам се затвори срце, када изгубимо веру у љубав Божју, у Његову бригу о нама, не можемо ни да спознамо, не можемо ни да осетимо. Међутим, оног трена када се појави семе вере у нашој души и оног трена када постанемо свесни себе, отвара се један потпуно нови и другачији свет. То је свет присуства љубави Божје и присуства Божјег међу нама. Враћајући се у дом очев, враћајући се себи, неопходно је да се вером, молитвом и хришћанским подвигом наоружамо и стрпљењем, а то значи спремношћу да носимо свој крст, да и онда када не разумемо шта нам се дешава имамо поверења у Бога и да молећи се Њему дочекамо тренутак када ће се у потпуности открити шта је Његов наум, шта је смисао свих наших беспућа, странпутица и урвина кроз које пролазимо, јер пре или касније они који су обележени Христом и крстом Његовим, носећи крст Његов који значи и страдање, али и сведочење у исто време, долазе и до спознаје победе и до тријумфа.

Таква је, браћо и сесте, наша историја. Није случајно што смо се данас сабрали на дан када наша Црква слави Свете мученике јасеновачке. Ево, као што све бива по промислу Божјем у нашим животима, тако је и Бог данас Дрвар повезао са Јасеновцем, а знамо да је у Јасеновцу било страдање које се не може речима описати, које се не може умом обухватити, страдање нашег народа. Поред свих осталих мученика јасеновачких, сећамо се страдалника Вукашина из Клепаца, који је тамо изгубио свој биолошки живот. Међутим, да ли је он поражен или је победник? Онда када злотвор узима каму и одсеца му један по један део тела, Вукашин се са миром - који се опет умом не може схватити и не може замислити - обраћа злотвору говорећи: Само ти, дете, ради свој посао! А овај одсецајући један по један део тела Вукашину и непрестано слушајући исте речи: Само ти, дете, ради свој посао, постаје све хистеричнији, све беснији и бесомучнији, све више опседнут демонским силама, заправо потпуно у лудилу поражен и изгубљен и за себе и за Бога. Дакле, ко је ту победник, онај који је на крсту распет, Свети старац Вукашин, или злотвор који све више обузет гневом губи ум и губи разум?

Данас је Бог хтео да на дан Светих мученика јасеновачких будемо овде сабрани под куполом храма Светог Саве, храма који је требао да се зида у исто време када и храм Светог Саве у Београду и храм Светог Саве у Сплиту. Овај храм је сазидан, као и београдски саборни, заветни, Светосавски храм, али је требало је да прођу деценије кроз које је бивао свратиште и сметлиште свих и свега у престоном граду Београду. Требало је да прођу деценије да, слава Богу, буде сазидан велелепни храм на Врачару кроз који су, сигуран сам, сви православни светосавци, Срби, у потпуности коначно опет прогледали, прогледали својим оком усмереним на небо, а преко неба и кроз небо и на земљу, тј. вративши се дому очевом, разумевши и схвативши суштинску поруку која долази са неба, поруку Божју да смо саздани као иконе Божје. Разумели смо онда и оно што би требало да нам буде правило и вредности и на небу и на земљи, а то су заповести Божје у нашим животима. То је заповест која говори да је сваки човек саздан као икона Божја и да су сви позвани у познање истине, тј. да су сви створени да буду браћа и сестре. Опет смо прогледали том истином, али примимвши у Светом Сави ту истину и ту вредност, живећи кроз векове поново је ревитализујемо и оживљавамо међу нама. Да би она могла да буде дејствена и ефикасна важно је да разумемо да, да бисмо могли да препознамо и волимо по заповести Божјој сваког човека, најпре морамо волети себе, морамо знати ко смо ми, морамо међусобно бити једно и јединствени. Не можеш волети комшију ако унутар свог дома и своје породице као муж не волиш своју жену и своју децу, ако си жена која не воли свог мужа и не види га као повод, разлог и смисао свог живота, ако не видите једно друго као прилику за спасење, за узрастање у добру, у врлини, у честитости, за могућност да се посведочи породица као део неба на земљи. Не можеш онда ни ти жено волети своју комшиницу ма колико си са њима пила каве или кафе. Дакле, тек онда када волиш своју жену, када ти волиш свог мужа и обоје волите своју децу и деца расту у љубави, када је љубав оно што вас гради и води кроз живот, онда ћете моћи разумети и прихватити комшије и друге и другачије. То исто важи и за нас као једну велику светосавску породицу. То важи за нас као народ православни. То важи за нас као народ Божји, за нас као једну Цркву. Тек када знамо ко смо и шта смо, тек када знамо да је овај храм центар овог места и да би ту требало да почиње и да се завршава све у наши животима, имаћемо снагу, бићемо креативни и плодотворни, бићемо ствараоци, узрастаћемо и бићемо сигурни у себе. Нећемо имати комоплексе и страхове од боло кога и тако богатећи се моћи ћемо да обогаћујемо и друге собом, својим стваралаштвом, својим даровима умноженим, а моћи ћемо и од њих да примамо оно што је код њих вредно.

Ми смо, браћо и сестре, увек били такви. Ништа ја ново вама не говорим, јер наше име је име које смо добили од Светог Саве. Име и презиме нас Срба је православни хришћанин где год да смо. Када нам је било најтеже, када нисмо имали своје домове и своје државе, имали смо Цркву и у Цркви смо не само сачували себе и преживели, него и када је и најтеже било стварали. Шта су наше толике светиње на нашем распетом Косову данас? Шта су светиње по Далмацији, по Босни и Херцеговини, широм света, све до Америке? Колико само храмова Светог Саве има подигнутих широм света, а то су стубови од којих се распиње уже до следећег и та повезана ужад стварају једну мрежу, једно ткиво нашег народа које има свој крвоток од храма до храма, од капеле до капеле, широм света где постоји и живи наш православни народ као један и јединствен Христом, Црквом, светитељима Божјим, Светим Савом, а ево, и мученицима који су својом мученичком крвљу натопили, задојили, оплодили и осветили и овај предивни Богом благословени крај. Зато, браћо и сестре, заиста је и моје срце испуњено радошћу и, опростите што ћу рећи, љубављу према вама. Знајте да вас све носим у срцу и колико год могу скромно увек понеко Господе помилуј узносим и за вас знајући да то исто ви чините за сву нашу браћу архијереје где год да се налазе, за све свештенике, па и за мене недостојног, као и за читав наш народ.

Нека нам увек Бог да снаге да у радости, љубави и молитви будемо уједињени и да не само не заборављамо једни друге, него да увек будемо заједно, да носимо и искушења, и страдања, и невоље, и тешкоће једних других, али што је још важније - да се радујемо сваком радошћу једних других и једни другима. Нека вас све Господ благослови! Чувајте своју православну веру, чувајте своје породице, волите се најпре унутар породице. Нека Господ благослови да се рађамо, да се множимо, али највише да се у нама рађа наша вера, да се она препорађа, да у њој растемо и да у њој можемо са Светим Савом и са свим светима славити једног Бога у Тројици, Оца и Сина и Светога Духа, сада и увек и векове векова, амин. Нека Господ све благослови.