Беседа Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија одржана 19. октобра 2024. године приликом освећења храма Светог великомученика Димитрија у Даљу 

У име Оца и Сина и Светога Духа! Браћо и сестре, у једном грузијском филму имамо сцену у којој једна бака зауставља неког пролазника и пита га: Да ли ова улица води храму? И тај човек је одговорио да не води. И бака у чуду вели: Чему улица која не води храму? Чему душа људска, саздата по слици и прилици Божјој, која не тежи храму? Чему насеље, чему град који нема у свом срцу храм? Чему било шта ако нема чежњу, тежњу и глад за Богом, за Духом Светим?

Све што постоји, што је Бог створио, дивно је и лепо. Добро је, како Бог сам стварајући констатује, али све што постоји човеком као круном заокружено је. Човек је биће које има задатак да све узнесе Богу, да свему омогући да буде простор пројаве љубави Божје, благодати Његове, да има на себи печат Духа Светога. Храм, браћо и сестре, постоји да бисмо се у њега сабирали, да бисмо служили свету Литургију, да бисмо се узносили благодаћу Духа Светог у Царство Божје, да би Царство Божје силазило међу нас, да би и овај свет постао Царство Божје, да би читав свет био оно због чега је и створен – да био храм Божји, да би све узносило славу Богу.

И данас смо због тога, браћо и сестре, и ми благословени овде у Даљу, јер је Бог дао да овај храм који је као и многи наши храмови страдао, али иако је страдао обнављао се, да извршимо освећење тог обновљеног храма. Значај и смисао храма за живот појединца, али и заједнице, разумевао је наш народ веома добро кроз векове и зато је где год је ишао и где год се насељавао најпре дизао храмове у славу Божју. Чак и онда када се мукотрпно трудио да себи стекне и обезбеди корицу хлеба, када није имао ни најбоље место где може своју главу склонити, дизао је храм. И било је тако некада, а данас је исто тако. Дизао је храм зато што је знао да без храма ништа не може имати смисао у његовом животу. Без благодати Божје, без заједнице са Богом, ма шта били, и славни, и богати, и моћни, и успешни, шта год били и шта год имали, ако немамо заједницу са Богом све се претвара у бесмисао, у прах и пепео, пре или касније, јер смо саздани по слици и прилици Божјој. Саздани смо за вечност!

Ако не верујемо у Бога, веровали или не, Бог постоји. Његово постојање не зависи од тога да ли ми верујемо или не. Од тога да ли ми верујемо или не зависи смисао нашег живота у свим околностима које смо побројали, као и у страдању. И не само то. Вером у Бога, имајући смисао кроз Њега овде и сада, ми отварамо врата вечности, отварамо себе за присуство Божје, отварамо себе за благодат Његову, остајемо способни да примимо мир Христов. Храм постоји пре свега и изнад свега да бисмо, долазећи у њега и сабирајући се у Христу, могли да чујемо Његове речи, које су чули апостоли сабрани на једно место после Његовог Васкрсења, речи Његове које гласе: Мир вам (Јн 20,19). Без храма, без вере, без молитве Христу Богу, без молитве као пута који нас води ка Христу, који јесте мир, нема мира, браћо и сестре, у нашим душама.

Као личности смо разбијени, расејани, схизофрени, неретко са разним психичким оптерећењима, чак и дубоким болестима, неретко смо равнодушни и очајни и зато нам је потребан мир, али га не можемо стећи ако немамо мира као заједнице са Христом, јер је Он Онај који јесте мир и тамо где је Он ту је истински и прави мир. Када исцелимо себе миром Христовим и постанемо мирни у себи, онда немамо проблем ни да будемо мирни, ни да имамо мир са онима са којима живимо, у породици, супружници међусобно, родитељи са децом, браћа и сестре међусобно. Тај мир јесте најчвршћи и непоколебиви темељ који одагнава сваку врсту фрустрације, комплекса и страхова. Тај мир, мир Христов, нас чини да постанемо способни да се отварамо у односу на све и свја, на све и свакога, у односу на творевину Божју. Знаћемо из ње, када имамо мир Христов у себи, да узмемо оно што нам припада и оно што нам треба за живот, али знаћемо да и природа и творевина зависе од нашег односа према њој. Знаћемо да је негујемо, да је узносимо као уздарје Богу за све што имамо и све што смо добили, а моћи ћемо без страха, без комплекса и фрустрација да успоставимо мир и са онима који су други и другачији, знајући да сви једно треба да будемо (Јн 17,21), по речи Христовој.

Говорили смо синоћ да не само да успостављамо мостове са другима и другачијима - то је почетак, то је први корак - него да се, имајући мир Христов, Њему обраћамо и молимо да учини да сви једно будемо и да заиста читав свет постане храм Божји, да читава творевина на челу са човеком, са нама, узноси славословље и слави Једног Бога Творца.

Благодарни смо, браћо и сестре, што смо смо се данас овде сабрали да чујемо реч Христову, да се причестимо Њиме, да примимо мир Његов, да ојачамо своју веру како бисмо били блажени, како бисмо могли увек и на сваком месту да препознамо мир Христов. Као што каже велики Милош Црњански да има сеоба, али да смрти и пораза нема, и ми кажемо да где год да смо, докле год има храма, докле год има Литургије, докле год има молитве, има и нас, зато што смо тада у Христу, али што је још важније, не само да нас има овде и сада у историји, него да сви заједно имају вечност, имају Царство Божје, јер то је оно што је наш циљ. То је оно због чега смо позвани из небића у биће, због чега смо рођени. Имајући увек храм и обнављајући храм, нека Бог да да се и ми обнављамо, да снажимо, да јачамо, да растемо у Христу, да долазимо на ово место где се служи света Литургија, која није ништа друго него Царство Божје, и постајући једно са Христом Њега заједно са Његовим Оцем и Духом Светим славимо увек, сада и у векове векова. Амин.