Патријарх Порфирије: Покајање јесте преумљење и труд да будемо бољи свког дана
Беседа Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија одржана на Јовањдан, 20. јануара 2025. године, на светој Литургији у Саборној цркви Светог архангела Михаила у Београду
Којим путем Царство Небеско постаје наша свакодневница реалност, искуство, живот? То је пут покајања. То је пут унутарњег преображаја и промене о којој говоре, после Светог Јована, сви светитељи и подвижници Божји. У наше дане, у нашем народу, српски златоусти, Свети владика Николај и Свети Јустин Ћелијски, али и сви други, говоре о покајању, тј. унутрашњем преображају, о усклађивању свог живота, свог бића, са оним што су принципи Јеванђеља и речи Јеванђеља. Дакле, Свети Јован Крститељ је онај који нас упозорава, обавештава, а пре тога сам на себи носи и живи, да је узрастање у врлини истовремено и промена свог унутршњег бића, свог ума. То значи, покајање не припада простору психологије и не значи самоосуђивање и посипање главе пепелом. Покајање јесте преумљење, труд да будемо бољи сваког дана; бољи од себе, не бољи од других; бољи од онога што смо били данас; бољи од греха, пада, промашаја и страсти којима смо заокупљени. Нека би Господ дао да заиста та порука Светог Јована буде садржај живота свих нас, али и читавог света, јер без тога нема спасења.
Срећна слава свима! Хвала браћи архијерејима који су данас овде заједно са мном саслуживали. Молим се Богу управо за мир света, за спасење свих нас, за благослов Божји, за благодат Његову, за инспирацију да живимо у покајању, тј. у преображавању, узрастању из славе у славу. Хвала и владици Јустину из Француске, из Париза, на дивној беседи, на дивним жељама. Нека нас све Господ благослови, да нам да међусобно разумевање, да нам да међусобно поштовање, да нам да мир, да одагна из наших срца било коју врсту искључивости, нетрпељивости, мржње и, не дај Боже, дизања руке једних на других. Без обзира ко смо и шта смо и какви смо, то смо што смо, своји смо. Једна смо породица, једна смо фамилија, један смо народ, пре свега народ који је повезан арматуром вере, повезан Христом у једној Цркви. Зато је недопустиво да видимо једне друге као непријатеље, као супарнике, да видимо једне и друге као противнике. Можемо размишљати другачије у свему, о многим темама. Можемо имати другачије ставове о многим темама. Зар је то нешто чудно? То јесте букeт, један јединствен, у којем постоје различити цветови, биље различитих боја и мириса. Сваки цвет појединачно има своју лепоту, међутим у заједници са осталим цвећем, у букету, у хармонији са другима, постиже се неупоредиво већa лепота. Дакле, једна смо породица, једна смо фамилија. Једном смо повезани вером, оцима и праоцима и њиховом вером. Једно смо у Христу, једно смо у Православној Цркви, у којој има толико лепоте и богатства да никада не можемо потрошити то што у њој постоји. На нама је одговорност да заиста будемо људи, не једнострани, не искључиви, не самоуверени, не људи који имају свој калуп и свако ко се не уклопи у тај калуп вишак је, непотребан је и, не дај Боже, треба га искључити из свог живота и елиминисати. То није вера, то није Црква, то није српски народ.
Српски народ је православни, црквени народ, а то значи народ заједнице, народ који живи у складу са позивом Светог Јована Крститеља: Покајте се, јер се приближи Царство Небеско (Мт 3, 2). Видите како повезује покајање са Царством Небеским. Није употребио другу реч. Није позвао на било шта друго. Не, него на покајање, на преображај, на ослобођење од онога што је страст, што је грех, што је егоизам, што је себичност, што подразумева да постојим само ја, мој калуп, мој концепт и све што није у складу са тим не постоји за мене. Дакле, то је позив Светог Јована.
Праштајте што сам одужио, али не смемо се одвојити од Христа. То је оно што је важно. Нема без Њега смисла. Овај свет не само да у злу лежи, него је потпуно разбијен, распарчан, изгубљен, разломљен. За шта да се ухватиш? А имаш Христа! Осим Христа, осим вере у Њега, осим Цркве, ако мислиш да нешто имаш, преварио си се. А Христос те опет није оставио ни у тој самотњи. Нека би Господ дао да будемо хришћани, православни Срби. Још једанпут, хвала браћи архијерејима што су се молили за све то. Хвала и принцу Филипу и његовој супрузи Даници што су дошли да се заједно са нама моле за све ово о чему говорим, јер и они носе крст и печат нашег народа на својим плећима и судбину нашег народа која је, како рече владика Јустин, судбина крста, а ништа лепше од тога, него бити на крсту. Нека би Бог дао свима добро. Срећан празник, да сте благословени и срећна слава свима онима који данас празнују! Амин.
Којим путем Царство Небеско постаје наша свакодневница реалност, искуство, живот? То је пут покајања. То је пут унутарњег преображаја и промене о којој говоре, после Светог Јована, сви светитељи и подвижници Божји. У наше дане, у нашем народу, српски златоусти, Свети владика Николај и Свети Јустин Ћелијски, али и сви други, говоре о покајању, тј. унутрашњем преображају, о усклађивању свог живота, свог бића, са оним што су принципи Јеванђеља и речи Јеванђеља. Дакле, Свети Јован Крститељ је онај који нас упозорава, обавештава, а пре тога сам на себи носи и живи, да је узрастање у врлини истовремено и промена свог унутршњег бића, свог ума. То значи, покајање не припада простору психологије и не значи самоосуђивање и посипање главе пепелом. Покајање јесте преумљење, труд да будемо бољи сваког дана; бољи од себе, не бољи од других; бољи од онога што смо били данас; бољи од греха, пада, промашаја и страсти којима смо заокупљени. Нека би Господ дао да заиста та порука Светог Јована буде садржај живота свих нас, али и читавог света, јер без тога нема спасења.
Срећна слава свима! Хвала браћи архијерејима који су данас овде заједно са мном саслуживали. Молим се Богу управо за мир света, за спасење свих нас, за благослов Божји, за благодат Његову, за инспирацију да живимо у покајању, тј. у преображавању, узрастању из славе у славу. Хвала и владици Јустину из Француске, из Париза, на дивној беседи, на дивним жељама. Нека нас све Господ благослови, да нам да међусобно разумевање, да нам да међусобно поштовање, да нам да мир, да одагна из наших срца било коју врсту искључивости, нетрпељивости, мржње и, не дај Боже, дизања руке једних на других. Без обзира ко смо и шта смо и какви смо, то смо што смо, своји смо. Једна смо породица, једна смо фамилија, један смо народ, пре свега народ који је повезан арматуром вере, повезан Христом у једној Цркви. Зато је недопустиво да видимо једне друге као непријатеље, као супарнике, да видимо једне и друге као противнике. Можемо размишљати другачије у свему, о многим темама. Можемо имати другачије ставове о многим темама. Зар је то нешто чудно? То јесте букeт, један јединствен, у којем постоје различити цветови, биље различитих боја и мириса. Сваки цвет појединачно има своју лепоту, међутим у заједници са осталим цвећем, у букету, у хармонији са другима, постиже се неупоредиво већa лепота. Дакле, једна смо породица, једна смо фамилија. Једном смо повезани вером, оцима и праоцима и њиховом вером. Једно смо у Христу, једно смо у Православној Цркви, у којој има толико лепоте и богатства да никада не можемо потрошити то што у њој постоји. На нама је одговорност да заиста будемо људи, не једнострани, не искључиви, не самоуверени, не људи који имају свој калуп и свако ко се не уклопи у тај калуп вишак је, непотребан је и, не дај Боже, треба га искључити из свог живота и елиминисати. То није вера, то није Црква, то није српски народ.
Српски народ је православни, црквени народ, а то значи народ заједнице, народ који живи у складу са позивом Светог Јована Крститеља: Покајте се, јер се приближи Царство Небеско (Мт 3, 2). Видите како повезује покајање са Царством Небеским. Није употребио другу реч. Није позвао на било шта друго. Не, него на покајање, на преображај, на ослобођење од онога што је страст, што је грех, што је егоизам, што је себичност, што подразумева да постојим само ја, мој калуп, мој концепт и све што није у складу са тим не постоји за мене. Дакле, то је позив Светог Јована.
Праштајте што сам одужио, али не смемо се одвојити од Христа. То је оно што је важно. Нема без Њега смисла. Овај свет не само да у злу лежи, него је потпуно разбијен, распарчан, изгубљен, разломљен. За шта да се ухватиш? А имаш Христа! Осим Христа, осим вере у Њега, осим Цркве, ако мислиш да нешто имаш, преварио си се. А Христос те опет није оставио ни у тој самотњи. Нека би Господ дао да будемо хришћани, православни Срби. Још једанпут, хвала браћи архијерејима што су се молили за све то. Хвала и принцу Филипу и његовој супрузи Даници што су дошли да се заједно са нама моле за све ово о чему говорим, јер и они носе крст и печат нашег народа на својим плећима и судбину нашег народа која је, како рече владика Јустин, судбина крста, а ништа лепше од тога, него бити на крсту. Нека би Бог дао свима добро. Срећан празник, да сте благословени и срећна слава свима онима који данас празнују! Амин.
Најновије вести
26.02.2025 07:25
Преподобни Симеон Мироточиви
25.02.2025 16:22
Саветовање са највишим представницима Московске Патријаршије
25.02.2025 15:08
Здухачи, манитоши и људи од вересије
25.02.2025 15:06