Беседа Његовог Преосвештенства Епископа париског и западноевропског г. Јустина одржана на Јовањдан, 20. јануара 2025. године, на светој Литургији у београдској Саборној цркви поводом крсне славе Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија


Видех Духа Светога, где силази на Њега и остаде на Њему (Јн 1, 32), сведочи Свети Јован, драга браћо и сестре, и исповеда своју веру да је Онај којег је крстио на реци Јордану заиста обећани Месија, Син Божји, Исус Христос, Спаситељ света. Међутим, на другом месту тај исти Јован који учествује у тако величанственом догађају као што је Богојављење, када се Бог открива свету, у тамници бивајући, у самоћи, у људској агонији, својственој свима нама, колеба се, па шаље своје ученике да питају Христа да ли је Он заиста обећани Месија или другог да чекају. А Христос шаље одговор свом рођаку и претечи Јовану, рекавши: Идите и реците Јовану што видесте и чусте: глухи чују, слепи гледају, хроми ходе, губави се чисте, сиромашнима се проповеда Јевађеље (Лк 7, 22).

Свакoм од нас, драга браћо и сестре, својствено је да се у своме животу колебамо, да сумњамо и да се питамо. Није нимало лако веровати. Вера није за слабиће и кукавице. Вера је за храбре, одлучне, посвећене, људе који се боре са самим собом, који се боре са свим искушењима у себи и око себе, знајући да је тако нешто својствено свима нама, па чак и таквим великим угодницима Божјим какав је био Свети Јован, који је крштавао крштењем за покајање. А Онај који је за њим долазио, Господ Исус Христос, и коме он није био достојан да одреши ремена на обући његовој, крштавао је огњем и Духом Светим, крштавао је за опроштај грехова. Видите ли ту танану разлику између крштења Јовановог и крштења Христовог? Крштење Христово је оно које нас одваја од земље, оно које нас позива да се ми родимо као ми. Биолошко рођење је, у неку руку, рођење на које нас нико није питао да ли желимо или не желимо да се родимо. Међутим, крштење Христово, кроз које постајемо чланови Цркве, удови тела Христовог и потенцијални страновници Небеских насеља, позива нас на самосвет, позива нас на подвиг, позива нас на труд, позива нас на буђење, јер ми смо често успавани и често чекамо да нешто падне са неба без да ми улажемо било какав труд или напор.

Друго што је веома, мени бар, интересантно у овој дивној и инспиративној личности Светог Јована Крститеља јесу речи Спаситељеве, када су га оптуживали Јевреји, а Он им каже: Дође Јован који нити једе нити пије, а ви кажете ђаво је у њему. А дође Христос који и једе и пије, а ви говорите: Гле човека изјелице и винопије, друга грешницима и царинцима (Мт 11, 18-19). И заиста Јован је био велики подвижник, живео је у јудејској пустињи, хранио се најоскудније, живео заиста веома строго. Међутим, чак ни то му није било довољно, нити је то била гаранција да ће као такав велики аскета познати Христа. У томе јесте, рекао бих, разлика између Јована и Христа, између старог и новог човека, између Старог и Новог Завета, што нас Христос, који је дошао да буде свима све, позива да отворимо срца своја и да ступимо на један виши ступањ духовног живота који се не темељи и само и искључиво на аскези и борби са унтрашњим својим страстима и проблемима, него нас отвара и позива да се повежемо са другим човеком нитима нераскидивим Његовог Јеванђеља, а те нити јесу љубав.

Ако љубави немамо ништа нам не користи, драга браћо и сестре, као што каже Свети апостол Павле у Посланици Коринћанима, у 13. глави, у чувеној Химни љубави: Ако дамо и тело своје да се сажеже и знамо сва знања, пророкујемо, а љубави немамо, ништа нам не користи (1Кор 13, 3). И заиста, то је порука данашњег празника и данашњег великог угодника Божјег, да иступимо из себе и да покајавши се поверујемо да су нам греси опроштени. Јер често је то наш проблем и често нас то спутава да полетимо и да заиста осетимо истинску љубав Божју, да осетимо љубав према себи и да осетимо љубав према ближњим; јер, не заборавите, две главне и највеће заповести кажу: Љуби Господа Бога свога свим бићем својим и ближњега свога као самога себе (Мт 22, 37-39). Заборављавамо ову завршницу друге заповести: Љуби ближњега свога као самога себе. Да би могао другога да заволиш, мораш себе пре свега да прихватиш и заволиш и да се помириш са собом, па ћеш онда бити у стању да - када себе разумеш и прихваташ себе таквог какав јеси - разумеш, опростиш и прихватиш ближњег свог, који је такође несавршен као што смо и ми сами.

И управо то осећање, најузвишеније, најјеванђелскије, најближе Богу и Христу, побудило је и нас данас да се окупимо овде на овај дивни празник Светог Претече, Крститеља и Пророка Господњег Јована који наш духовни отац, архипастир и првојерарх наше Свете Црке прославља као своје крсно име. И заиста испуњени огромном љубављу, чашћу што смо данас део овог сабора, синовском оданошћу и непрестаном молитвом за њега, ми вапијемо ка Светом Претечи да нашег Светејшег Патријарха утврди у љубави коју он тако аутентично и несебично дели и сведочи тамо где је најсигурније, а то је крст. И када питају где је Патријарх - ено га, на крсту је. Тамо је најсигурнији, јер он тог Христа, распетог и васкрслог, сведочи целим својим бићем. И ми му желимо и помоћи ћемо му и молитвом и на сваки други начин да на том крсту остане и доживи своје васкрсење сада и увек у векове векова. Амин.