Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки г. Методије је служио 9. фебруара 2025. године, на празник Преноса моштију Светог Јована Златоустог и Светог Данила Карловачког и Плашчанског, свету Литургију у цркви Рођења Пресвете Богородице у Озринићима код Никшића. Тумачећи јеванђељску причу о митару и фарисеју, владика Методије је нагласио:

- Овом причом нас Господ опомиње овом двојицом људи, који представљају целокупно човечанство и све типове људи. Једни поштују закон Божји, иду путем својих отаца, али некако се подвуче она велика подвала сатанска да, чак, и човек који поштује закон Божји и иде путем својих отаца, ако се у свему у Њега не узда и нема то искуство које наш народ изрекао у пословици: Без Бога ни преко прага. Дакле, без обзира колико ми својим животом, трудећи се и подвизавајући се у свим хришћанским врлинама, стицали врлине и способности да крочимо тим путем Христовим и следимо за Њим, никад не смемо да заборавимо ону реалност и да је преценимо, а то је да смо слаби и грешни људи, да никад на своје моћи и на своја дела не смемо се поуздати и ослањати, надати се да ће нас једино то спасити без уздања и милости и помоћи Божје.

Управо ова прича говори о фарисеју који је све испунио, који је Богу и благодарио што му је дао да иде тим путем праведних људи, да даје десетак од свега што стекне, да пости у прописане дане и све остале прописе Божјег закона да држи, али изгубио је из вида једну основну истину и слабо је проценио реалност у којој живи, а то је да је слаб и немоћан човек, да се не уздиже над другима својим добрим делима, јер тиме показује да се на то ослања, а не на милост Божју и тиме је прекинуо свој однос са Богом, јер је постао себи довољан и самодовољан. Не треба му више нико: Ја сам ово испунио што је до мене, толико то кошта, а остало што га следује и припада што он сматра да му следује и припада, то треба да добије. Потпуно друга логика хришћанског живота. Без обзира како живимо и трудимо се на путу спасења, никад осећај Божје присутности не смемо изгубити. Не смемо изгубити то дубоко и племенито и свето осећање у себи, јер колико год осећамо блиско Господа, да је Он ту, у тој мери ћемо осећати своју недостојност. Тако је исто и Петар рекао, кад му је Христос ушао у лађу, позивајући их да Га прате, кад је видео чудо, кад су после целоноћног лова јаловог, не уловивши ништа, на Његову реч уловили на месту где се никад није очекивало да ће бити толико улова и рибе у то доба дана, видевши у томе Петар прст Божји и да је Бог ту с њим, осећајући присутност Његову, пао је на кољена и рекао: Иди Господе од мене, јер сам ја грешан човек. У тој мери у којој осећамо Христа у себи истинског Бога нашег, у тој мери ћемо се осећати недостојнима. Смирење ће бити стање нашег духа. Управо је то било стање цариника који, иако грешан човек, радећи оно што је у супротности са Божјим законом и са оним што је Господ рекао какав треба однос да имамо према свом ближњем, знајући своју недостојност, стао је у ћошак храма, бијући се шакама у груди, гледајући у земљу и говорећи: Господе, милостив буди мени грешноме, тиме успостављајући однос с Њим и знајући ту велику истину да колико год урадили или не урадили једнако смо недостојни и немоћни пред Богом и пред задатком наше вечне судбине, тј. нашег спасења. Припремајући се за подвиге и Велики пост који нам предстоји, ово је једна од првих припремних недеља, није џабе Црква ставила управо ову недељу о митару и фарисеју кад се спремамо да се подвизавамо, да постимо, да се интензивније Богу молимо и метанишемо, читамо више духовну литературу и Свето Писмо, да се на то не ослањамо и да се увек ове приче опомињемо.

Не смемо бити самозадовољни и сами себи довољни, испуњавајући оно што је прописано, а тиме губећи живи однос са Богом, то дубоко и спасоносно осећање Његовог присуства. Све остало што се зове једним именом подвиг, то је само средство да се приближимо Господу и да га дубоко осећамо у свом срцу, никако само себи циљ. Кад постане само себи циљ, то онда искључује Њега као наш коначни циљ и крај наших жеља и стремљења. Велика је сатанска подвала да се то не подвуче и нама који идемо за Христом, да не будемо самодовољни и да мислимо да ће нас врлина нашег живота и добра дела која чинимо, да се на то поуздамо и темељимо наше спасење, него као што је Свети Антоније у пустињи, један од највећих подвижника у хришћанској историји, молећи се Богу рекао: Господе, има ли ико мени сличан у овом подвигу којим се ја подвизавам, а њему Господ, јавивши се, каже: Иди у Александрију - најближи град велики те пустиње у којој се подвизавао - и иди код једног обућара, он има већи подвиг и боље стоји према мном од тебе. Дошавши код тог обућара, видевши како он живи поправљајући обућу и не видевши ништа посебно по чему би се он издвојио у свом подвигу и врлини, он му на крају приђе и каже: Реци ми ту тајну, јер ми је Господ открио да ти имаш већи подвиг од мене, да боље пред Њим стојиш од мене. Он каже: Немам ја никакву врлину, нема ни никакву тајну, а овај каже: Па шта је велико у твом животу што те чини тако великим пред Богом? Каже: Не чини ме ништа великим пред Богом, једино имам једну мисао коју стално држим у себи кад видим кроз овај прозор дућана како људи пролазе овом улицом и овим градом, ја кажем: Господе, сви ће се ови људи спасити, ући у твоје Царство, једино ја недостојни нећу. Управо је то порука данашњег празника, тај цариник који се био у прса и говорио да је недостојан милости Господње и онај разбојник на крсту коме је Господ је рекао: Данас ћеш бити са мном у рају, кад Му је разбојник смирено рекао: Сети ме се, Господе, мене недостојног када дођеш у Царство своје. То је спасило првог у људском роду, а спољашње гледано најнедостојнијег разбојника, који ништа у свом животу није имао на шта се могао ослонити и рећи: Ово ће ме спасити, учинити великим пред Богом, али само та свесност своје недостојности, те реалности сваког појединачно овде од нас, без обзира какав живот каква дела има, то ће нас једино спасити као што је спасило и цариника. Он је отишао оправдан, а то значи греси су му опроштени и Господ га је примио у своју заједницу. Тако је отишао и разбојник с Њим, а и тај обућар од ког се Свети Антоније научио величини смирења, за које је Свети Серафим Саровски рекао: Један ако се смири, хиљаде ће се око њега спасити. Без смирења нема спасења. То је порука данашњег празника и овог литургијског сабрања и ове наше дивне заједнице у Христу Исусу Господу нашем.

Извор: Епархија будимљанско-никшићка