Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки г. Методије је служио 25. фебруара 2025. године, уочи празника Преподобног Симеона Мироточивог, свету Литургију у манастиру Рођења Пресвете Богородице у Вољавцу код Бијелог Поља.

Саслуживали су: протојереј-ставрофор Дарко Пејић, архијерејски намесник бјелопољски; јеромонах Николај - игуман манастира Златеша; и ђакон Душко Перић; уз молитвено учешће јеромонаха Дамаскина; јерејa Милосава Јовановића, Александра Раковића и Дарка Јовановића; мати Харитине, игуманије манастира Вољавца; и верног народа. После читања светог Јеванђеља беседио је прота Дарко Пејић, а на крају Литургије, када је освештан и преломљен славски колач и благосиљано жито, поводом празника Преподобног Симеона Мироточивог, ктитирске славе древне светиње, беседио је владика Методије:

- Наздравље и на спасење ктиторска слава ове свете обитељи, света Литургија, свето Причешће и ово дивно и свето сабрање на овом великом, светом и древном месту куда су ходили велики преци наши и остављали широк траг за собом. Само оно што су за небо везали то је доспело и добацило до ових наших времена и добациће до свих времена, јер је за вечност везано. Без Бога ни преко прага, говори наш народ. Све оно што у животу чинимо, што помислимо, што кажемо ако у славу Божју и с Његовим благословом то учинимо и за небо вежемо тиме смо то овековечили, а кроз то овековечивање свега што помислимо, кажемо и урадимо тиме и себе за вечност припремамо.

Чули смо у светом Јеванђељу, које се чита на Светог Симеона, да они који хоће, каже Господ, за мном да иду, нека се свега одрекну и нека узму крст свој на плећа своја и иду за мном. Ко помисли да ће сачувати и жели да сачува живот свој, тј. све оно што се овде, под овим земаљским животом, подразумева у смислу ове земаљске логике и све оно што је за земљу везано, што је пролазно то ће изгубити, каже Господ. А ако буде све то Христа ради и Њему посветио и за небо везао, онда ће живот вечни задобити и душу своју спасити. Ничему нас нису преци наши другоме учили, а Свети Симеон Мироточиви на првом месту, осим томе. А не само што су нас томе учили, што су то својим делима показали, него су то и својим животом потврдили и својом кончином земаљском запечатили.

Сви знамо да је Свети Симеон имао тројицу браће, од којих је један и Мирослав који је овде столовао и који је за Петрову цркву у Бијелом Пољу написао Јеванђеље. То је његов рођени брат, као и Страцимир и Тихомир, којима је Завида, отац њихов, оставио области којима је владао да управљају њима после његове смрти. Светог Симеона Мироточивог, односно Стефана Немању, запао је топлички крај, Топлица и Куршумлија данашња којом је владао и онда прошао све недаће и несугласице њихове породичне и братске, у тим ослобађањима од утицаја Византије, великих империја тог времена, удруживању са другим царствима угарским и немачким, са Фридрихом Барбаросом, ослобађањем Ниша, преузимањем од Византинаца и ширењем своје државе. Ништа то не би имало користи да он преко свог сина, а онда и својим животом, није подигао Студеницу, мајку свих српских цркава у којој је, оставивши све и своје власи, замонашивши се, узео тај благи Христов јарам и показао пример свим оним који су долазили у његовој династији и породици после њега, али и целокупном српском роду до данашњег дана, шта једино нас у овом свету може очувати.

Шта год овде, било која творевина земаљска, људска и држава и било које друге институције, ако се не освештају и за небо не вежу, ако немају благослов Божји и ако нису прожети Јеванђељем и молитвом и осталим јеванђељским врлинама, дакле, ако душа једне државе није Црква једног народа, њене богомоље, подвиг и јеванђељски живот, онда ни та спољашња љуштура се не може одржати нити трајати, а ово што данас и до данашњег дана српска држава траје, српски народ претрајава на овој ветрометини на којој нас је Господ оставио, на овом полуострву и брдовитом Балкану, како га зову, не бисмо остали да нисмо том сољу засољени и благодаћу Божјом чувани.

Нека нас Свети Симеон Мироточиви са својим сином и свим светима из његове династије Немањића и свих српских светитеља и свих Божјих угодника чувају и криле да сви појединачно пратимо пример њихов и да, колико је до нас, наших моћи и снага учинимо макар онолико колико можемо да допринесемо том дивном, величанственом и узвишеном животу хришћанском, том новом квалитету који је Господ донео и показао нам овде и проповеда нам свакодневно у свом Јеванђељу и на овој земљи.

Извор: Епархија будимљанско-никшићка