Беседа Његовог Преосвештенства Епископа осечкопољског и барањског г. Херувима одржана 19. октобра 2024. године на освећењу обновљеног храма Светог великомученика Димитрија у Даљу

Ваша Светости, наш најсветији архипастиру, високопреосвећена и преосвећена господо и браћо архијереји, ваше екселенције представници хришћанских Цркава и заједница у Републици Хрватској, поштована господо представници политичког, јавног и просветног живота наше заједнице, часни оци, браћо и сестре,

На самом почетку, заблагодарио бих Господу који нас је у данашњи свети дан све овде сабрао да, вођени Духом Светим, обавимо чин освећења обновљеног Саборног храма у седишту Епархије осечкопољске и барањске, у Даљу. Благодарим Вама, Ваша Светости, што сте братољубиво прихватили позив и својим присуством увеличали данашњу свечаност, као и свима вама, драга браћо високопреосвећени и преосвећени архијереји.

Саборни храм Светог великомученика Димитрија један је од најважнијих споменика културе нашег народа овога краја. Овај дивни храм се својом величином, а надасве лепотом хришћанске архитектуре која доминира целим околним простором, издваја и неуморно сведочи о славној историји народа који га је градио. Храм који смо управо освештали срце је Епархије осечкопољске и барањске, кроз њега се изграђује јединство и саборност овдашњег народа, а то је од нарочитог значаја за живот црквене заједнице – локалне Цркве.

Историјат Саборног храма Светог великомученика Димитрија у Даљу једнако је буран, као и сама историја народа овог поднебља. Првобитна црква од дрвета саграђена је 1715. године. Наредне године је освећена руком митрополита карловачког Викентија Поповића Хаџиловића. Нова црква од тврдог материјала почиње се градити 1756. године. Садашња црква је изграђена 1799. године, обновљена је 38 година касније, а освештао ју је митрополит Стефан Станковић на празник Мале Госпојине 1840. године. Иконостас цркве осликан је 1824. године, а рад је уметника Павла Ђурковића и Григорија Јездимировића. Црква је обнављана два пута: на самом почетку двадесетог века и тридесетих година прошлог века. Током Првог светског рата са цркве су отуђена звона, док је у Другом светском рату претрпела велика разарања када је и скроз затворена 12. јула, на Петровдан, 1941. године од стране државних тела Независне Државе Хрватске. Тада су са цркве отуђена четири звона, иконостас је срушен и делимично уништен, ризница опљачкана. Са цркве је отуђен и цреп, звоник је миниран, а делови зидова срушени. После Другог светског рата приступа се обнови храма. Освећење обновљеног храма извршено је на Митровдан, 8. новембра 1949. године. Црква је обнављана у више наврата и у каснијем раздобљу и свечано је освештана 14. маја 1989. године у време кад је на трону Светог Саве био блажене успомене Патријарх српски Герман. У храму су сахрањени: Митрополит карловачки Викентије Јовановић (1774-1780), Епископ горњокарловачки Лукијан Николајевић (1865-1872), Теодор и Георгије Миланковић из породице научника Милутина Миланковића, као и први Епископ обновљене Епархије осечкопољске и барањске Лукијан Владулов (1991-2017).

Видимо из овог скромног и кратког приказа његове историје како је храм Светог великомученика Димитрија у Даљу страдао много, баш као што је страдао и народ који га је подизао, обнављао и у њему се Богу молио. Но, снага Цркве Христове управо је у томе страдању, јер страдање је пут ка васкрсењу и потврда истинског пута спасења. Целокупна историја Цркве то и доказује: веома често Црква је била у незахвалној позицији пред прогонима или забранама, али никада није поклекла ни пред каквим искушењем, већ је, управо супротно, бивала све јача и јача. Њена снага је у вери у Христа, Оваплоћеног и Васкрслог, у постојаној вери која чува то кормило Цркве и усмерава га ка Царству Божјем. Призовимо овде речи Светог Писма које гласе: Ако не буде правда ваша већа него правда књижевника и фарисеја, нећете ући у Царство Небеско (Мт 5, 20).

Браћо и сестре, уколико је сав наш живот постављен на овим темељима, најпре на богољубљу, а онда на човекољубљу, тада ће он тећи хармонично и исправно, биће нам благоугодан и постићи ћемо добре плодове у њему. Ако би пак наш живот и био тежак и мукотрпан, јер нису нам животне околности често наклоњене, свакако би, чак и са свим тешкоћама и искушењима, био хармоничан за живљење, тако хармоничан да бисмо се, уздајући се у милост и помоћ Божју, увек за њега определили. Из таквог страдања и из својства саборности проистиче концепт богољубља, богољубља које рађа човекољубље, јер онај ко одбија да воли Бога тај не може волети ни људе око себе. Онај који себе везује за Бога, смешта себе у Бога, везује своје биће за Бога свим умом и свим срцем својим, тај чини да тиме и Бога смешта у себе. А сместимо ли Бога у себе, ми постајемо бескрајни и свемоћни, јер смо у себе сместили Бескрајног и Свемоћног. Човекољубље је, стога, хришћанска стварност. Човекољубље није идеал некакве идеологије, већ задата стварност кроз Христа и у Христу, а све то потврђују и речи Светог апостола Павла: Носите бремена једни другима и тако испуните закон Христов (Гал. 6, 2). То богато духовно искуство у аскетском смислу, отвара нам простор благословеног живота у Христу и открива значај јединства које се искључиво испуњава у Христу, јер, како каже Свети апостол Павле у посланици Ефесцима: Бог је милосрђе и због своје велике љубави којом нас је заволео, чак и кад смо били мртви у гресима, оживео нас је заједно са Христом, (благодаћу сте спасени) и подигао нас заједно, и посадио нас заједно на небесима у Христу Исусу: да би у будућим вековима показао неизмерно богатство своје благодати у својој доброти према нама кроз Христа Исуса, (Еф 2, 4 - 7). Ту истину потврђује и првоврховни апостол Петар: И ви сами као живо камење зидајте се у дом духовни (1 Пт 2, 5), да би се у свему томе испунила заповест Божја да је Христос - Крајеугаони камен за верне и Стена саблазни за неверне. Старац Софроније Сахаров је рекао: Христов живот је и мој живот. Та богооткривена истина на коју нас упућује старац Софроније требало би да буде дубоко укорењена у биће нашег народа, јер само таквом благодаћу охристовљен народ може бити Божји народ.

Драга браћо и сестре, дозволите ми да напослетку најискреније захвалим свима који су дали допринос у обнови овог светог храма. Неизмерно смо благодарни и захвални свима који су учествовали у обнови и изградњи нашег Саборног храма у Даљу. То су: наша матична држава - Република Србија и њено руководство; затим, наше институције у Републици Хрватској, на првом месту Министарство културе и Српско народно веће. Они су својом пожртвованом љубављу дали много да бисмо ми данас имали ово свето место које својим постојањем сведочи о богатом духовном и културном наслеђу нашег народа. Овај Саборни храм видим као символ јединства нашег народа, темељ на коме би требало изграђивати пријатељски однос наша два народа и мост који снагом Божје молитве повезује Србе и Хрвате. Рекао сам једном и поновићу то: духовност и култура не угрожавају никога, већ нас спајају и у својој различитости нас богате искуством и новим сусретом са садашњошћу и будућношћу. У свему овоме и јесте нарочит значај овог Саборног храма, значај који су препознали и Влада Републике Хрватске и све институције Републике Србије на покрајинском и државном нивоу, дајући свој велики допринос за његову темељну обнову. Обнову овог Саборног храма започео је још блажене успомене владика Лукијан, а генерална обнова и поврат дела иконостаса започети су у периоду администрације и под духовним старањем Владике бачког Иринеја, на чему смо му неизмерно благодарни.

Ваша Светости, још једном Вам захваљујем што сте посетили нашу богоспасавану Епархију осечкопољску и барањску, што сте посетили своју верну паству с ове стране Дунава и што сте началствовали данас светом Литургијом и чином освећења Саборног храма Светог великомученика Димитрија. Добро дошли у Даљ нашег Милутина Миланковића, добро дошли у варошицу добрих људи великог срца, добро дошли, Светејши, својој кући - у летњу резиденцију српских патријараха у Даљу!

Ваша Светости, благословите све нас именом Господа нашег и Спаса Исуса Христа и Светог Саве нашег како бисмо остали деца Божја и достојни светосавци кроз сва поколења. На многе и благе године!