Беседа Његове Светости Патријарха српског г. Порфирије одржана 20. октобра 2024. године на светој Литургији у цркви Светог Василија Острошког на Бањици

Јеванђеље приповеда о жени која није била припадница изабраног народа Божјег. Она је Хананејка из многобожачког народа, а чланови изабраног народа, нарочито виши слојеви његови - фарисеји, књижевници, садукеји - веровали су и проповедали да Месија треба да дође само изабраном народу, Израиљу – Јеврејима, да треба да афирмише изабрани народ да он буде народ који ће владати другим народима, да сви остали буду њему потчињени. Зато су сматрали да је сваки контакт са народима који припадају многобошцима, и по вери и у националном смислу те речи, испод сваке части, недостојан, јер су недостојни припадници народа који није изабран.

А ево, видимо Господа који разбија тај клише и разговара са припадницом многобожачког народа, притом она је и жена, што је још додатна отежавајућа околност за саговорницу Спаситељеву. Међутим, ова жена има проблем, ћерка јој је болесна, али има и веру и поверење у Спаситеља, у Христа. Она препознаје у Њему Сина Божјег и зато Му се обраћа упорно, смирено и скромно. Не одустаје од своје молбе, од свога вапаја, од своје молитве у жељи да јој кћер оздрави. И Господ наизглед грубо наступа, потпуно супротно од онога како смо навикли да општи, да комуницира у сваком другом случају. Он је по правилу благ, Он је отворен, Он слуша, Он је милосрдан, а ево овде, када му се обраћа жена Хананејка, Он каже: Што си ти дошла? Ниси припадница изабраног народа и не можемо псима давати храну која је намењена изабранима (Мт 15, 26). Дакле, толико је груб да можда толико груби не би били ни они који су заиста пуни презира, сујете и гордости, али Господ овде не говори зато што Он тако види ову жену, која му прилази скромно, смирено, са вером и са молитвом, са молбом, него Он заправо показује како би поступили баш ови виши слојеви изабраног народа који су пуни себе, а можда и како бисмо ми понекад поступили и како поступамо судећи о некоме по спољашњим параметрима, по спољашњим критеријумима, гледајући да ли припада изабраном народу, гледајући како потврђује своју веру ако је члан Цркве, гледајући колико по нашим критеријумима и по нашим мерилима исправно неко верује.

Господ, дакле, показује како би поступили и како поступају и наступају они који су тврдог срца, који су самољубиви, који су искључиви, који су фанатични. Међутим, поступа тако и да би се пројавила и показала упорност и смирење ове жене, заправо њена вера. Откривајући истински и прави критеријум милосрђа које Господ може показати и чуда које може чинити и које чини, а тај критеријум јесте вера, вера као поверење у љубав Божју, у Његову снагу, у Његову силу, у то да Он не прави разлике између људи, него гледа на срце и показује да је дошао свима, ради спасења читавог света, да је сваки човек који је створен по Његовој слици и прилици позван у тајну спасења и тајну познања Бога. И заиста, ова жена показује, потврђује и пројављује чврсту и неодступну веру и истрајност. То је оно, браћо и сестре, што је истински и прави критеријум, критеријум који открива ко је истински следбеник Христов, Његов ученик, ко иде за Њим и ко припада стаду које је са десне стране. То је вера која је истовремено испуњена љубављу, молитвом и милосрђем, вера која не одступа, вера која може горе премештати, али која је истовремено и слабашна у нашим срцима, која се може дефинисати речима Јеванђеља: Верујем, Господе, помози моме неверју (Мк 9,24).

Зато нека би Господ дао да и ми будемо људи вере, а то значи људи молитве, смирења, истрајности и неодступања од истине ма колико нас то коштало, макар нас неко називао и псима. Благословено је бити назван том речју, а имати вере. И благословено је бити назван том речју, а бити загрљен рукама љубави Господњих. Благословено је бити одбачен од овога света, а бити грађанин Царства Небеског. Благословено је носити крст свој и чинити да он буде Христов. Благословено је да наш живот буде Христов живот и да све меримо Његовом речју и Његовим мерилима, да Његова реч буде закон који нас дефинише и који ма колико понекад одступали од њега у животу, у пракси, у свакодневници, никада нећемо одступити од Његовог закона као истине и као принципа, поступајући увек кроз покајање, вером и смирено. Нека би нам Господ дао ту и такву веру како бисмо и ми онда могли бити помиловани речима Његовим као што је била Хананејка и како би смо могли, молећи Му се и свима светима Његовим, славити Га овде и сада и у све векове векова. Амин.